Замисли живот без шалтерских службеника

Ди­јеш, мој во­дич кроз пор­ту­гал­ску ад­ми­ни­стра­тив­ну мо­дер­ни­за­ци­ју, ис­ти­че да 70 од­сто ди­ги­тал­но пи­сме­них гра­ђа­на и за­и­ста све ви­ше по­сло­ва са др­жа­вом оба­вља пу­тем ин­тер­не­та. По­рез се пла­ћа он­лајн. Лич­на кар­та се по­сле 50. го­ди­не жи­во­та (ка­да се ви­ше не ме­ња­ју би­о­ме­триј­ски по­да­ци) об­на­вља из фо­те­ље. До­ку­мен­та сти­жу на кућ­ну адре­су. Др­жав­не ин­сти­ту­ци­је раз­ме­њу­ју по­дат­ке па гра­ђа­ни не оби­ја­ју пра­го­ве раз­ли­чи­тих ми­ни­стар­ста­ва, оп­шти­на и аген­ци­ја да би при­ку­пи­ли „це­ло­куп­ну до­ку­мен­та­ци­ју”. Ни­је по­треб­но да би­ло ко­ме ша­ље­те или до­но­си­те ле­кар­ско уве­ре­ње јер Ми­ни­стар­ство здра­вља ауто­мат­ски до­ста­вља ре­зул­та­те над­ле­жни­ма за во­зач­ке до­зво­ле. Уки­да­ју се про­пи­си ко­ји гра­ђа­ни­ма и при­вре­ди за­гор­ча­ва­ју жи­вот – 250 њих у 2016. и 172 у 2017. За­то је ЕУ ода­ла при­зна­ње АМА за мо­дер­ни­за­ци­ју би­ро­кра­ти­је. У из­ве­шта­ју „Бе­ле­жник е-упра­ве”, Пор­ту­га­ли­ја је пре­те­кла да­ле­ко раз­ви­је­ни­је и бо­га­ти­је зе­мље по­пут Не­мач­ке или Фран­цу­ске. Од пре­суд­ног зна­ча­ја би­ла је – по­ли­тич­ка во­ља. 

„Вла­да је ши­ром зе­мље ор­га­ни­зо­ва­ла ску­по­ве и слу­ша­ла ми­шље­ња гра­ђа­на, при­вред­ни­ка, ци­вил­ног сек­то­ра и ло­кал­них вла­сти да би схва­ти­ла ко­је про­пи­се тре­ба да уки­не и ко­је услу­ге тре­ба да учи­ни до­ступ­ни­ма на ин­тер­не­ту”, ис­ти­че Ди­јеш.

И да­ље по­сто­је ства­ри ко­је се мо­ра­ју оба­вља­ти на шал­те­ру, али је др­жа­ва олак­ша­ла по­сао гра­ђа­ни­ма та­ко што је на јед­ном ме­сту, у цен­три­ма по­пут овог ли­са­бон­ског, об­је­ди­ни­ла број­не слу­жбе и услу­ге. За­то су они и на­зва­ни „про­дав­ни­ца­ма”. Исто­вре­ме­но је ди­ги­та­ли­за­ци­ја до­ве­ла до то­га да се не­ке  дру­ге оба­ве­зе ви­ше и не мо­гу оба­ви­ти дру­га­чи­је не­го елек­трон­ски. Шта то зна­чи за 30 од­сто ди­ги­тал­но не­пи­сме­них или не­си­гур­них? „Ло­жа до си­да­дао” по­сто­ји и због њих. Слу­жбе­ник по­пу­ња­ва елек­трон­ски фор­му­лар у њи­хо­во име. Ис­пред сва­ке стран­ке на­ла­зи се екран да би пра­ти­ла ка­ко се по­пу­ња­ва апли­ка­ци­ја и евен­ту­ал­но на­у­чи­ла ка­ко да сле­де­ћи пут то и са­ма ура­ди. А нај­ве­ћи број стра­на­ка у „ло­жи” су ми­гран­ти. Мно­ги не зна­ју је­зик или не­ма­ју ра­чу­нар. Под­но­се зах­те­ве за со­ци­јал­ну по­моћ и ис­пра­ве. Пор­ту­гал­ска лич­на кар­та ујед­но је и здрав­стве­на, по­ре­ска и књи­жи­ца со­ци­јал­ног оси­гу­ра­ња са ко­јом се при­ја­вљу­је­те на сај­то­ве е-упра­ве.  

„Тре­ба да уку­ца­те пин ко­ји до­би­ја­те уз лич­ну кар­ту, а он­да вам на број мо­бил­ног те­ле­фо­на сти­же и при­вре­ме­ни код, што је дво­стру­ки си­стем про­ве­ре. Ка­да по­твр­ди­те иден­ти­тет, има­те оп­ци­ју и да вр­ши­те упла­те, и то без елек­трон­ског пот­пи­са, јер сте пи­ном и ко­дом по­твр­ди­ли да иден­ти­тет”, об­ја­шња­ва Ди­јеш.

Сва­ка упла­та на ра­чун пор­ту­гал­ских прав­них и фи­зич­ких ли­ца по­ве­за­на је са је­дин­стве­ним фи­скал­ним бро­јем, чи­ме др­жа­ва по­ку­ша­ва да су­зби­је ута­ју по­ре­за. Гра­ђа­ни има­ју мо­гућ­ност да за тај број ве­жу и тро­шко­ве ко­је се од­би­ја­ју од по­ре­за по­пут шко­ла­ри­на и бол­нич­ког ле­че­ња. Об­ве­зни­ци та­да не до­ка­зу­ју да су има­ли тро­шко­ве, већ им се по­рез ауто­мат­ски ума­њу­је. Сту­ден­ти још не бри­ну о по­ре­зи­ма, али су као ге­не­ра­ци­ја ко­ја је од­ра­ста­ла уз ра­чу­на­ре нај­стро­жи кри­ти­ча­ри до­са­да­шњих до­ме­та ди­ги­та­ли­за­ци­је. На обли­жњем кам­пу­су Уни­вер­зи­те­та Ли­са­бон чу­јем при­ту­жбе да се ро­ко­ви за до­ста­ву до­ку­ме­на­та ни­ка­да не по­шту­ју и да сај­то­ви че­сто не ажу­ри­ра­ју ин­фор­ма­ци­је. 

„Ди­ги­та­ли­за­ци­ја је бо­ље спро­ве­де­на на уни­вер­зи­те­ту не­го у др­жа­ви. Ми­слим да ми је лак­ше да он­лајн до­би­јем док­то­рат не­го па­сош”, ка­же Ма­ну­ел, сту­дент док­тор­ских сту­ди­ја исто­ри­је. 

На ста­ни­ци ме­троа „Сту­дент­ски град”, ни­је нео­бич­но да пут­ни­ци очи­та­ва­ју кар­те пре­ко мо­бил­них те­ле­фо­на. Од „Си­да­ђе уни­вер­си­та­ри­ја”, жу­та ли­ни­ја во­ди ка  цен­тру Ли­са­бо­на, у ко­ји се по­след­њих го­ди­на слио ре­кор­дан број ту­ри­ста, па ра­сте по­тра­жња за ста­но­ви­ма за из­да­ва­ње. Пред­у­зет­ник Руи Мен­деш по­кре­нуо је би­знис ре­ста­у­ра­ци­је згра­да и углав­ном је за­до­во­љан на­прет­ком е-услу­га: „На ин­тер­не­ту мо­же­те да ре­ги­стру­је­те би­знис, иза­бе­ре­те име фир­ме и пла­ћа­те да­жби­не.”

А ако сте све­док или ве­штак, мо­же­те да се у суд­ни­цу укљу­чи­те и пу­тем ви­део-лин­ка. Ка­ко су ми об­ја­сни­ли у Ми­ни­стар­ству прав­де, „ва­лид­ни су и сни­мље­ни ис­ка­зи да жр­тве не би по­но­во про­ла­зи­ле кроз муч­на при­се­ћа­ња”. Ин­фор­ма­ци­је о су­ђе­њи­ма до­ступ­не су и пре­ко ин­тер­не­та, што сма­њу­је по­тре­бу да се стал­но од­ла­зи на шал­тер. Да ли је то мо­гу­ће и три хи­ља­де ки­ло­ме­та­ра ис­точ­но?

Из Ли­са­бо­на не­ма ди­рект­не ли­ни­је, а ка­да у Бе­о­град стиг­не­те  ка­сним ве­чер­њим ле­том пре­ко Ци­ри­ха, схва­ти­те да је у са­ли за па­со­шку кон­тро­лу то­ли­ко све­та да го­то­во не мо­же­те да при­ђе­те. Елек­тро­ни­ка би, ваљ­да, тре­ба­ло да убр­за ствар, али се ред ис­пред елек­трон­ског чи­та­ча спо­ри­је кре­ће од ре­до­ва ис­пред по­ли­цај­ки за шал­те­ри­ма. 

Упра­во за­то да би се по ми­ни­стар­стви­ма, аген­ци­ја­ма и по­шта­ма из­бе­гле ова­кве сли­ке, срп­ска вла­да је на­ја­ви­ла да јој је ди­ги­та­ли­за­ци­ја ад­ми­ни­стра­ци­је – при­о­ри­тет. Из­му­че­ни мр­цва­ре­њем не­љу­ба­зних би­ро­кра­та ко­ји их сто пу­та вра­ћа­ју по још је­дан па­пир, гра­ђа­ни Ср­би­је углав­ном су с ра­до­шћу до­че­ка­ли ту вест. Ка­ко то из­гле­да у прак­си? 

Око 800.000 љу­ди ре­ги­стро­ва­но је на пор­та­лу е-упра­ве где нај­че­шће под­но­се зах­те­ве за елек­трон­ске здрав­стве­не књи­жи­це и за­ка­зу­ју тер­ми­не за ва­ђе­ње лич­не кар­те и па­со­ша. У нај­по­пу­лар­ни­је услу­ге спа­да­ју и ре­ги­стра­ци­ја ауто­мо­би­ла, за­ме­на во­зач­ке до­зво­ле, увод у ви­си­ну по­ре­за и при­ја­ва но­во­ро­ђен­ча­ди из по­ро­ди­ли­шта. Пре­ми­јер­ка Ана Бр­на­бић не­дав­но је из­ја­ви­ла да ви­ше не­ће би­ти по­тре­бе за па­пир­ним и пот­пи­са­ним фак­ту­ра­ма и да ће се од 2018. и фир­ме осни­ва­ти он­лајн. На „Тви­те­ру” се по­хва­ли­ла и да је од­сад мо­гу­ће пла­ћа­ти кар­ти­ца­ма на пор­та­лу е-упра­ве, што је ве­ли­ка олак­ши­ца за гра­ђа­не ко­ји су до­сад гу­би­ли вре­ме по по­шта­ма и бан­ка­ма. 

Ипак, има тви­те­ра­ша ко­ји су пред­сед­ни­ци вла­де скре­ну­ли па­жњу да пла­ћа­ње кар­ти­ца­ма на кра­ју 2017. те­шко да мо­же да бу­де ве­ли­ко до­стиг­ну­ће. Пре­ма „Бе­ле­жни­ку е-упра­ве”, ко­ји је Ср­би­ју оце­нио ни­жим оце­на­ма од Пор­ту­га­ли­је, нај­кри­тич­ни­ја тач­ка у срп­ској е-упра­ви је тран­спа­рент­ност при­ли­ком до­ста­вља­ња до­ку­ме­на­та и об­ра­де по­да­та­ка. 

„Тре­ба бо­ље ин­фор­ми­са­ти гра­ђа­не о вре­ме­ну за до­ста­вља­ње до­ку­ме­на­та и ко­ри­шће­њу њи­хо­вих лич­них по­да­та­ка”, ка­жу у Европ­ској ко­ми­си­ји.

Ни­ко­ла Мар­ко­вић, пред­сед­ник Дру­штва за ин­фор­ма­ти­ку Ср­би­је, сма­тра да ни нај­ста­ри­ји гра­ђа­ни не тре­ба да се од­ри­чу мо­гућ­но­сти да ад­ми­ни­стра­тив­не по­сло­ве оба­вља­ју пу­тем ин­тер­не­та.

„Ако не­ма­ју ра­чу­нар или ин­тер­нет ко­нек­ци­ју, не­ка оду до нај­бли­жег удру­же­ња пен­зи­о­не­ра. На­ши слу­жбе­ни­ци има­ју не­при­ја­тељ­ски став пре­ма гра­ђа­ни­ма, али за пет до де­сет го­ди­на, они ће мо­ли­ти за кли­јен­те. Шал­те­ри ће не­ста­ти и то ће до­ве­сти до ра­ци­о­на­ли­за­ци­је јав­не упра­ве”, сма­тра Мар­ко­вић.

Ако се про­пи­си и пе­ча­ти уки­да­ју, до­ку­мен­та раз­ме­њу­ју по слу­жбе­ној ду­жно­сти, ства­ри по­јед­но­ста­вљу­ју и ра­де од ку­ће, за­и­ста би и тре­ба­ло оче­ки­ва­ти сма­ње­ње срп­ске ад­ми­ни­стра­ци­је. Или мо­жда не? Не­зва­нич­но – ди­ги­та­ли­за­ци­ја не­ће во­ди­ти ра­ци­о­на­ли­за­ци­ји упра­ве. Гра­ђа­ни Ср­би­је и да­ље ће из­др­жа­ва­ти исти број би­ро­кра­та. Ка­ко и за­што, не­мо­гу­ће је са­зна­ти од вла­ди­не Кан­це­ла­ри­је за ин­фор­ма­ци­о­не тех­но­ло­ги­је и елек­трон­ску упра­ву. Иро­нич­но, кан­це­ла­ри­ја за­ду­же­на за ди­ги­та­ли­за­ци­ју срп­ске др­жа­ве ме­сец да­на ни­је би­ла у ста­њу да од­го­во­ри на мој мејл.