Узимају од ситих па деле сиротињи

Хра­на, оде­ћа при­ку­пље­на по на­мен­ским кон­теј­не­ри­ма за оде­ћу или по шко­ла­ма, или цвет же­на­ма ко­је се ле­че на он­ко­ло­ги­ји. Се­зо­на на­бав­ке шпо­ре­та на др­ва зна се да по­чи­ње пре но што ве­тро­ви на­не­су ми­рис зи­ме, по­чет­ком ок­то­бра. Зна се и ка­да де­ца по­ла­зе у шко­лу, јер ме­ђу по­ла­зни­ци­ма би­ло ко­је до­би увек има оних ко­ји­ма не­до­ста­је ма­кар по­не­што од при­бо­ра, бо­ји­це или пе­р­ни­ца, ко­ја је не­ком дру­гом имућ­ни­јем вр­шња­ку до­ди­ја­ла.  

„На­ста­ли смо због же­ље да сво­јим ру­ка­ма по­мог­не­мо дру­ги­ма. Све је по­че­ло од бо­жић­не ве­че­ре, за пе­де­сет љу­ди. По­ми­сли смо ка­ко би­смо та­ко мо­гли јед­ном сед­мич­но и ево већ че­тр­на­ест го­ди­на успе­ва­мо, сва­ке не­де­ље. До­ви­ја­мо се на ко­је­ка­кве на­чи­не, по­сре­ду­је­мо, јер све што успе­мо, за­пра­во је – на­род дао на­ро­ду”, ка­же за наш лист Ми­ро­слав Су­ба­шић, во­ђа ти­ма.  

Од­мах по­што про­крч­ка не­дељ­ни ру­чак, за не­што ви­ше од пет сто­ти­на ко­ри­сни­ка са спи­ска, кре­ће по­тра­га за на­мир­ни­ца­ма ка­ко би се до на­ред­не не­де­ље сти­гло при­ба­ви­ти све по­треб­но за па­суљ, па­при­каш, или ма­ка­ро­не са си­ром, те ко­ла­че, то­р­те и слич­не обр­о­ке, при­пре­ма­не уз по­себ­ну па­жњу ка­ко се ме­ђу ме­сом не би на­шло и оно ко­је не би би­ло по во­љи не­кој ве­ро­и­спо­ве­сти. За­ла­зе у јав­ну ку­хи­њу и по по­моћ сви. Има Ро­ма, пра­во­слав­них, му­сли­ма­на... Па и по­ну­да мо­ра би­ти при­ла­го­ђе­на. 

За је­дан обр­ок по­тре­бан за не­дељ­ни ру­чак, они­ма ко­ји то на дру­гом ме­сту не мо­гу на­ћи, по­треб­но је – око две­ста евра. И ни­је се де­си­ла не­де­ља да им ру­чак из­мак­не с ва­р­ја­че. При­по­ма­жу сви, ко­ли­ко ко мо­же, има и раз­у­ме: уго­сти­те­љи, хо­те­ли­је­ри, пе­ка­ри, вла­сни­ци бу­ти­ка, сит­ни при­вред­ни­ци и они ве­ћи. За­де­си се и да из ма­р­ке­та до­би­ју ро­бу ко­јој се при­ми­че крај жи­вот­ног ве­ка. 

А не­ка­ко им је нај­ми­ли­ја по­моћ оних обич­них љу­ди, па опи­су­ју слу­чај: је­да­ред при­ме­ти­ли ка­ко их јед­на, до­тад ре­дов­на по­се­ти­тељ­ка и до­бро­чи­ни­тељ­ка, вре­ме­шна пен­зи­о­нер­ка – за­о­би­ла­зи. Све док се ни­је уде­си­ло да је је­дан од во­лон­те­ра не срет­не слу­чај­но, че­ка­ју­ћи на се­ма­фо­ру. Ста­де она од­мах да се из­ви­ња­ва, по­сти­ди­ла се јер по­след­њи ме­сец ни­је ус­пе­ла при­ло­жи­ти 50 ма­ра­ка од пен­зи­је за „Оброк љу­ба­ви”, мо­ра­ла је, ка­же, по­мо­ћи по­зна­ни­ци чи­ја је ће­р­ка обо­ле­ла. А во­лон­те­ри о том ле­пом ге­сту на сва зво­на од­мах рас­тру­би­ше на те­ле­ви­зи­ји. 

Гру­па гра­ђа­на иза ко­јих је на сто­ти­не ху­ма­них ми­си­ја оку­пи­ла се с истим ци­љем: на­хра­ни­ти глад­не и по­мо­ћи љу­ди­ма. Од те 2004. по­сто­ји јав­на ку­хи­ња „Обр­ок љу­ба­ви”. По­но­сни су, ка­жу и то, на то што их не фи­нан­си­ра ни­јед­на ор­га­ни­за­ци­ја. За вред­но­сти ко­је се ба­шти­не под кро­вом овог удру­же­ња, по­моћ узи­ма­ју ис­кљу­чи­во од до­брих љу­ди, ка­ко би на­ста­ви­ли ла­нац до­бро­чин­ста­ва. 

Као оно­мад ка­да су бо­ле­сном Не­ђи ре­но­ви­ра­ли ку­ћу у Ча­р­да­ча­ни­ма, да­но­ноћ­но ра­де­ћи да би му на кра­ју и на­ме­штај обез­бе­ди­ли. Или ка­да је го­спо­ђи Ми­р­ја­ни из Де­бе­ља­ка, с пе­то­ро де­це, при­ба­вљен не­до­ста­ју­ћи на­ме­штај, ле­жај, шпо­рет, оде­ћа, хра­на...

Јед­ној су­гра­ђан­ки од­ве­зли су шпо­рет на др­ва, ку­хињ­ске еле­мен­те као и па­ке­те са хра­ном и опре­мом за бе­бу. И та­ко го­ди­на­ма... Де­си се, рет­ко, па бес­пла­тан по­клон не за­до­би­је сим­па­ти­је на­ру­чи­о­ца. Па но­си на­зад... 

Ор­га­ни­зу­ју се ту и пра­знич­ни руч­ко­ви око Бо­жи­ћа и Но­ве го­ди­не, а што се не по­је­де – но­си се ку­ћи, а на­ђе се и за но­во­го­ди­шње па­ке­ти­ће за де­цу ко­ри­сни­ка. Баш је у то­ку по­де­ла лу­ка у вре­ћа­ма, до­ла­зе ме­шта­ни, рас­пи­ту­ју се... 

„Бу­ди­мо ху­ма­ни” је јед­на од ак­ци­ја у ко­јој уче­ству­ју шко­ле и про­дав­ни­це. Де­ци у шко­ла­ма и куп­ци­ма у ма­р­ке­ти­ма се по­ну­ди да да­ју при­лог – хра­ну или ко­зме­ти­ку. Од при­ку­пље­ног спра­вља­ју па­ке­те па де­ле ко­ри­сни­ци­ма.  

„Ви­шак хра­не остао од сла­ве љу­ди до­не­су на­ма. Пра­ви­мо ху­ма­ни­тар­не ту­р­ни­ре, сек­ци­је, скре­ће­мо па­жњу на си­ро­ма­штво, еко­ло­ги­ју”, при­ча Ми­ро­слав Су­ба­шић.   

У све­ту не­ма дру­штва у ком ули­ца­ма по­гну­те гла­ве не про­хо­де они ко­ји то­га да­на уз се­бе мо­жда не­ма­ју за хлеб и мле­ко, али – ми­сао во­ди­ља ко­јом ме­ре вред­но­сти у овом мо­за­и­ку при­ја­тељ­ства – је­сте да смо она­кво дру­штво ка­ко се пре­ма њи­ма од­но­си­мо, не­где се, ка­жу, је­ди­но то ра­чу­на и та­ко ће­мо на кон­цу би­ти упам­ће­ни. 

Па су мо­жда баш у овом удру­же­њу, у но­во­го­ди­шњим и бо­жић­ним пра­зни­ци­ма, по­зва­ни да од­го­во­ре ка­ко се ов­да­шњи имућ­ни­ји ме­шта­ни или они чи­ји ста­тус је нај­бли­жи оно­ме што се не­кад на­зи­ва­ло сред­ња кла­са, од­но­се пре­ма сво­јим су­гра­ђа­ни­ма: „Вре­ме­на је­су се­бич­на, свак је се­би при­о­ри­тет, ре­кло би се да су љу­ди оту­ђе­ни, да из­о­ста­је со­ли­дар­но­сти, не­рет­ко и не­по­вер­љи­ви, за­бри­ну­ти. Ва­га, ве­ру­је­мо, по­ла­ко пре­те­же на стра­ну до­бро­те. Јер, Ба­ња­лу­ча­ни, и дру­ги ко­ји при­ска­чу упо­моћ, нас, ипак, из­но­ва при­јат­но из­не­на­де, увек се на­ђе по­не­што и по­не­ко, па и да се по­мог­не. Не­рет­ко опе­гла­ју оде­ћу ко­ју од­ла­жу у на­ше кон­теј­не­ре. До­бри су то љу­ди.”