Бадњак на огњишту, слама на поду

Си­ро­гој­но – Оби­ча­ји од­вај­ка­да па и са­да: ку­ћа брв­на­ра, пра­ста­ра, а у њој ри­ту­ал дав­на­шњи. Под­ло­жен бад­њак на ог­њи­шту, сла­ма на по­ду, ма­ли­ша­ни пи­ју­чу, три кру­га око бад­ња­ка оби­ла­зе. Тр­пе­за по­ста­вље­на, пу­на је по­сне хра­не. Оби­ча­је про­во­де до­ма­ћин и до­ма­ћи­ца, а ве­ков­ном об­ре­ду при­су­ству­је ста­ро и мла­до.

Та­ко из­гле­да Бад­ње ве­че у Му­зе­ју „Ста­ро се­ло” у Си­ро­гој­ну, где се оби­чај­ним ри­ту­а­ли­ма то­ком бо­жић­них пра­зни­ка на­род­на тра­ди­ци­ја чу­ва. И то­ком Бад­ње ве­че­ри у му­зеј­ској брв­на­ри би­ће тог об­ре­да крај ог­њи­шта, уз мо­гућ­ност да и по­се­ти­о­ци му­зе­ја уче­ству­ју у оби­ча­ји­ма. 

– Ци­клус бо­жић­них пра­зни­ка оби­лу­је мно­штвом об­ре­да, са же­љом да се обез­бе­ди сре­ћа и на­пре­дак по­ро­ди­це, до­бра ле­ти­на, здра­вље сто­ке и жи­ви­не – ка­же Је­ле­на То­скић, му­зеј­ски са­вет­ник у „Ста­ром се­лу”. – Нај­зна­чај­ни­ји ри­ту­а­ли у на­ро­ду су ве­за­ни за по­ро­дич­но све­то др­во бад­њак, ко­ме се ука­зу­је по­што­ва­ње. За бад­њак се узи­ма хра­сто­во др­во ко­је ри­ту­ал­но се­че му­шка­рац ра­но на Бад­њи дан, оба­ве­зно са ру­ка­ви­ца­ма на ру­ка­ма. Др­во се оба­си­па зр­не­вљем жи­та, а по­том се­че са ис­точ­не стра­не. Бад­њак се ста­вља уз кућ­ни зид, ис­под стре­хе. До пр­вог мра­ка осло­њен је уз ку­ћу, а он­да се уно­си. До­ма­ћин се уку­ћа­ни­ма обра­ћа ре­чи­ма: „До­бро ве­че, че­стит бад­њак”, а уку­ћа­ни му од­го­ва­ра­ју: „Бог ти по­мо­гао, че­сти­ти бад­ња­че.” 

У ку­ћу се, опи­су­је Је­ле­на, за­тим уно­си сла­ма ко­ја се сим­бо­лич­но ве­зу­је за ро­ђе­ње Хри­ста. Уку­ћа­ни оби­ла­зе око ог­њи­шта док уз сла­му раз­ба­цу­ју бом­бо­не, ора­хе, жи­то, ко­је де­ца ве­се­ло уз пи­ју­ка­ње ску­пља­ју. На сла­му по­ста­вља се по­сна тр­пе­за у ко­јој су жи­то, по­га­ча, по­сне пи­те, па­суљ, ја­бу­ке, мед, ше­ћер...

– У му­зе­ју Бо­жић се не обе­ле­жа­ва по­себ­но, осим уоби­ча­је­ног по­здра­ва „Хри­стос се ро­ди! За­и­ста се ро­ди!” У се­лу и на­ро­ду за­др­жа­ни су оби­ча­ји да се на Бо­жић ме­си и је­де об­ред­ни пше­нич­ни хлеб зва­ни че­сни­ца. У њу се ста­вља­ју ра­зна сим­бо­лич­на обе­леж­ја за сре­ћу, здра­вље, бо­гат­ство ко­је уку­ћа­ни у свом пар­че­ту про­на­ла­зе. На бо­жић­ној тр­пе­зи, по­сле ви­ше­не­дељ­ног по­ста, мо­ра се на­ћи и пе­че­ни­ца, пра­се по­себ­но од­га­је­но и за тај дан при­пре­мље­но. Оби­ча­ји до­ла­ска по­ло­жај­ни­ка још увек су за­др­жа­ни на се­лу, као и сви оста­ли на­ве­де­ни еле­мен­ти бо­жић­них оби­ча­ја. Тре­ћег да­на Бо­жи­ћа из ку­ће се из­но­си сла­ма и сим­бо­лич­но ста­вља за во­ће у до­ма­ћин­ству или воћ­ња­ку – об­ја­шња­ва Је­ле­на То­скић.

На­род ка­же: „Ко­ли­ко се­ла, то­ли­ко и аде­та” (оби­ча­ја), па и код бо­жић­них об­ре­да има по­себ­но­сти. У ужич­ком кра­ју зна­ло се не­кад да у Ри­ба­ше­ви­ни на Бад­ње ве­че ка­ши­ке и ви­љу­шке ве­зу­ју цр­ве­ним кон­цем да пти­це не је­ду ле­ти­ну, Мо­кро­гор­ци су чу­ва­ли тра­ди­ци­ју да до­ма­ћин с бе­лим ру­ка­ви­ца­ма се­че бад­њак ка­ко би му жи­то би­ло бе­ло. При се­че­њу бад­ња­ка у Ло­па­шу код По­же­ге гле­да­ли су да он оба­ве­зно пад­не на дру­го др­во, „да се сре­ћа не би за­у­ста­ви­ла”, док су у ко­сје­рић­ком Су­бје­лу се­кли оно­ли­ко бад­ња­ка ко­ли­ко му­шка­ра­ца има у ку­ћи. У Ка­ра­ну су че­сни­цу ша­ра­ли с три ле­ско­ве гран­чи­це ко­је су ста­вља­ли у ам­бар да жи­то бо­ље ро­ди, у Ра­да­нов­ци­ма ма­за­ли ме­дом и ма­шћу од пе­че­ни­це...