И порезници имају душу

Кра­ље­во – Од­у­век је би­ло и би­ће рђа­вих ме­ђу­људ­ских од­но­са у рад­ним ко­лек­ти­ви­ма. Има ту сва­ђа, под­ме­та­ња, уз­не­ми­ра­ва­ња, су­рев­њи­во­сти ме­ђу ко­ле­га­ма, чи­ме се по­не­кад ба­ве и но­ви­на­ри, а прав­да тра­жи чак и пред су­дом. На­су­прот то­ме, за са­свим дру­га­чи­ји, леп при­мер ме­ђу­соб­ног по­што­ва­ња и по­мо­ћи ко­ле­ги у не­во­љи до­зна­је­мо ме­ђу они­ма за ко­је нај­че­шће чу­је­мо да су нео­се­тљи­ви, не­у­мо­љи­ви, да су де­ри­ко­же... Реч је о по­ре­зни­ци­ма. Овог пу­та они­ма  за­по­сле­ним у кра­ље­вач­кој по­ре­ској упра­ви. 

На вест да се раз­бо­лео њи­хов ду­го­го­ди­шњи ко­ле­га, ко­јег су нам из опре­за да се не увре­ди пред­ста­ви­ли ини­ци­ја­ли­ма З. В. а ко­ји је, твр­де, од­ли­чан, од­го­во­ран и уви­ђа­ван члан ко­лек­ти­ва, од­мах су при­ско­чи­ли у по­моћ. Нај­пре су о свом тро­шку при­ба­ви­ли ску­по­це­не ле­ко­ве и још не­ке ме­ди­цин­ске по­треп­шти­не. Но, бо­лест је на­ла­га­ла да он ле­че­ње на­ста­ви у бол­ни­ци.

И та­мо су га ре­дов­но оби­ла­зи­ли, али по­што он у свом ста­ну углав­ном жи­ви сам, по­ре­зни­ци су се бр­зо удру­жи­ли и ску­пи­ли но­вац па док је З. В. био у бол­нич­кој по­сте­љи ко­ле­ге су по­зва­ле мај­сто­ре и ње­гов стан де­таљ­но сре­ди­ле, до­дат­но и опре­ми­ле. Он­да су све углан­ца­ли та­ко да је бо­ле­сник ле­че­ње на­ста­вио код ку­ће, у нај­бо­љим усло­ви­ма. Има то­ме има не­ко­ли­ко ме­се­ци, али он и да­нас, по­нај­ви­ше од ко­ле­га из кан­це­ла­ри­је, ни­је за­бо­ра­вљен. До­ђу код ње­га, по­се­де по­при­ча­ју па му та­ко уса­мље­ном при­по­мог­ну. 

У ме­ђу­вре­ме­ну З. В. је до­био и ре­ше­ње за за­слу­же­ну пен­зи­ју па се ко­ле­ге по­ре­зни­ци при­пре­ма­ју да га ис­пра­те она­ко ка­ко ко­лек­ти­ву са ду­шом и до­ли­ку­је. Би­ће то, об­ја­шња­ва­ју нам, „скро­ман ве­се­ли скуп уз по­кло­не бу­ду­ћем пен­зи­о­не­ру од бив­шег ко­лек­ти­ва за­рад се­ћа­ња са­мо на нај­леп­ше тре­нут­ке то­ком свих го­ди­на ра­да и дру­же­ња. Јер, и то мо­же би­ти лек”...