I poreznici imaju dušu

Kra­lje­vo – Od­u­vek je bi­lo i bi­će rđa­vih me­đu­ljud­skih od­no­sa u rad­nim ko­lek­ti­vi­ma. Ima tu sva­đa, pod­me­ta­nja, uz­ne­mi­ra­va­nja, su­rev­nji­vo­sti me­đu ko­le­ga­ma, či­me se po­ne­kad ba­ve i no­vi­na­ri, a prav­da tra­ži čak i pred su­dom. Na­su­prot to­me, za sa­svim dru­ga­či­ji, lep pri­mer me­đu­sob­nog po­što­va­nja i po­mo­ći ko­le­gi u ne­vo­lji do­zna­je­mo me­đu oni­ma za ko­je naj­če­šće ču­je­mo da su neo­se­tlji­vi, ne­u­mo­lji­vi, da su de­ri­ko­že... Reč je o po­re­zni­ci­ma. Ovog pu­ta oni­ma  za­po­sle­nim u kra­lje­vač­koj po­re­skoj upra­vi. 

Na vest da se raz­bo­leo nji­hov du­go­go­di­šnji ko­le­ga, ko­jeg su nam iz opre­za da se ne uvre­di pred­sta­vi­li ini­ci­ja­li­ma Z. V. a ko­ji je, tvr­de, od­li­čan, od­go­vo­ran i uvi­đa­van član ko­lek­ti­va, od­mah su pri­sko­či­li u po­moć. Naj­pre su o svom tro­šku pri­ba­vi­li sku­po­ce­ne le­ko­ve i još ne­ke me­di­cin­ske po­trep­šti­ne. No, bo­lest je na­la­ga­la da on le­če­nje na­sta­vi u bol­ni­ci.

I ta­mo su ga re­dov­no obi­la­zi­li, ali po­što on u svom sta­nu uglav­nom ži­vi sam, po­re­zni­ci su se br­zo udru­ži­li i sku­pi­li no­vac pa dok je Z. V. bio u bol­nič­koj po­ste­lji ko­le­ge su po­zva­le maj­sto­re i nje­gov stan de­talj­no sre­di­le, do­dat­no i opre­mi­le. On­da su sve uglan­ca­li ta­ko da je bo­le­snik le­če­nje na­sta­vio kod ku­će, u naj­bo­ljim uslo­vi­ma. Ima to­me ima ne­ko­li­ko me­se­ci, ali on i da­nas, po­naj­vi­še od ko­le­ga iz kan­ce­la­ri­je, ni­je za­bo­ra­vljen. Do­đu kod nje­ga, po­se­de po­pri­ča­ju pa mu ta­ko usa­mlje­nom pri­po­mog­nu. 

U me­đu­vre­me­nu Z. V. je do­bio i re­še­nje za za­slu­že­nu pen­zi­ju pa se ko­le­ge po­re­zni­ci pri­pre­ma­ju da ga is­pra­te ona­ko ka­ko ko­lek­ti­vu sa du­šom i do­li­ku­je. Bi­će to, ob­ja­šnja­va­ju nam, „skro­man ve­se­li skup uz po­klo­ne bu­du­ćem pen­zi­o­ne­ru od biv­šeg ko­lek­ti­va za­rad se­ća­nja sa­mo na naj­lep­še tre­nut­ke to­kom svih go­di­na ra­da i dru­že­nja. Jer, i to mo­že bi­ti lek”...