Пламичак који обасјава душу

Већ је са­брао сто­ти­ну ових ру­ко­ра­да, не мо­гу сви ни да се по­ре­ђа­ју на сто­чић у днев­ном бо­рав­ку.

– Још сам ишао у Гим­на­зи­ју у Гац­ком кад сам по­ма­ло ре­зба­рио, а ка­сни­је и на­чи­нио два кр­ста. Је­дан је да­ро­ван ар­хи­ман­дри­ту Си­ме­о­ну у ма­на­сти­ру До­бри­ће­во на оба­ла­ма Би­лећ­ког је­зе­ра, дру­ги цр­кви у На­ди­ни­ћи­ма код Гац­ка у вре­ме ње­не об­но­ве, уочи по­след­њег ра­та. Баш тих го­ди­на ре­шио сам да на­пра­вим др­ве­но ви­се­ће кан­ди­ло. Чи­ни­ло ми се, мо­жда је та­ко и да­нас, да то ни­ко не ра­ди.

Др­во ду­би и пре­кра­ја са­мо ру­ком у ко­јој је дле­то, скал­пел или но­жић.

– Тра­жим ја­вор, нај­че­шће, али има ов­де и ди­вље тре­шње и ора­ха. Ја­во­ро­ви­на се бе­ли, па је бо­је­ње ну­жно. То­ме сле­ди за­шти­та од про­па­да­ња и на­по­слет­ку, у за­вр­шној об­ра­ди, до­ла­зи пре­маз при­род­ним смо­ла­ма да би кан­ди­ло до­би­ло сјај. Сва­ко је за се­бе, ни­сам ура­дио два иста, а ша­ре, ко­је прет­ход­но цр­там на па­пи­ру, при­ла­го­ђа­вам об­ли­ку др­ве­та.

Има, ве­ли, још не­чег што га ву­че у ове во­де…

– Мо­жда је то мој од­нос пре­ма ве­ри. За ме­не је, а ту сам на не­ки на­чин осо­бен или раз­ли­чит, ве­о­ма ва­жно да се схва­те ва­жне ства­ри, и то од­мах. Бр­зо про­ђе ово­зе­маљ­ски жи­вот, а ни­ко нас не на­у­чи за­што је Хри­стос до­шао пре две хи­ља­де го­ди­на. Отац је по­слао Си­на да по­ка­же пут чо­ве­ку и про­ве­де чо­ве­ка кроз ово­зе­маљ­ски свет. А син Бо­га жи­во­га је по­слао Па­вла Стој­че­ви­ћа да на­ма Ср­би­ма по­ка­же пут ка цар­ству не­бе­ском. Па­вле нас је на соп­стве­ном при­ме­ру учио Хри­сто­вом пу­ту, об­на­вљао гра­ди­во сва­ког тре­нут­ка и оно­га ко је ви­део и схва­тио што је ви­део је­сте цар­ство не­бе­ско. 

Пре две го­ди­не др Ми­ло­ше­вић је на­пра­вио и штап за ко­ло­ни­ју „па­стир­ски штап па­три­јар­ха Па­вла”, а ла­не и крст за ко­ло­ни­ју „крст па­три­јар­ха Па­вла”, чи­ји је идеј­ни за­чет­ник. Те се на­да да ће ко­ли­ко су­тра у Чач­ку да бу­ду уте­ме­ље­ни „Да­ни па­три­јар­ха Па­вла”.

– Ра­де­ћи на кан­ди­ли­ма и на ко­ло­ни­ја­ма же­лим са­мо јед­но: да се учи­мо на вред­но­сти­ма, да бу­де­мо бо­љи љу­ди, да наш ово­зе­маљ­ски жи­вот бу­де бо­го­у­год­ни­ји, да кроз ње­га те­жи­мо цар­ству не­бе­ском, да не чи­ни­мо зло, да чи­ни­мо до­бра, да се бо­ри­мо за вред­но­сти у сва­ком по­гле­ду, да љу­ди бу­ду љу­ди а не бро­је­ви, да до­бро по­бе­ђу­је зло у на­ма, да по­бе­ђу­је оп­ште над лич­ним.

Др Ми­ло­ше­вић је 1995, од­мах по­сле од­бра­ње­ног док­то­ра­та из по­љо­при­вре­де (фи­то­па­то­ло­ги­је, ви­ру­си кром­пи­ра), до­био са­гла­сност да по­ста­не по­сле­ди­пло­мац на те­о­ло­ги­ји у Бе­о­гра­ду, али је од­у­стао („И да­нас се ка­јем због те од­лу­ке”).

Мно­ги од нас уду­бе се у ми­сли чим осе­те ми­рис за­па­ље­них смо­ла из кан­ди­ла пред ико­ном, то­ком мо­ли­тве и бо­го­слу­же­ња. За­што је кан­ди­ло ту об­ја­снио је, у осам став­ки, вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић, у сво­јим „Ми­си­о­нар­ским пи­сми­ма”. По­чет­на гла­си: „Ве­ра на­ша је све­тлост, а Исус Хри­стос ре­че: ’Ја сам све­тлост све­ту’”. А пла­ми­чак кан­ди­ла, ве­ле ду­хов­ни­ци, „оба­сја­ва све­то ли­це Хри­сто­во и свих све­тих ко­ји су се на ово­зе­маљ­ском пу­ту угле­да­ли на ње­га”.