Номади истанбулских улица

Од на­шег спе­ци­јал­ног из­ве­шта­ча
Ис­тан­бул – Нео­бич­на раз­ме­на осе­ћа­ња ус­по­ста­вље­на је у овом гра­ду из­ме­ђу 16 ми­ли­о­на љу­ди и нај­ма­ње ми­ли­он нај­ми­сте­ри­о­зни­јих жи­во­ти­ња ко­је су се при­бли­жи­ле чо­ве­ку – ма­ча­ка.

Ис­тан­бул­ска „ке­ди” је оли­че­ње све­га: исто­ри­је, ре­ли­ги­је, нео­пи­си­вог ха­о­са, кул­ту­ре, љу­ба­ви, са­свим је­дин­стве­ног ци­ви­ли­за­циј­ског ме­те­жа. Сто­ти­не хи­ља­да ма­ча­ка лу­та ме­га­по­ли­сом опле­ме­њу­ју­ћи иден­ти­тет ње­го­вог сва­ко­днев­ног жи­во­та.

До­ла­зе и од­ла­зе. Мо­ра­те да их по­тра­жи­те по­гле­дом, уко­ли­ко оне пр­ве не по­тра­же вас – што се нај­че­шће до­га­ђа.

Гле­дам их ка­ко се за за­ло­гај ђе­вре­ка бо­ре са га­ле­бо­ви­ма дуж оба­ла Бос­фо­ра, за­ви­ру­ју у пла­стич­не ко­фе пе­ца­ро­ша на мо­сту Га­ла­та, оби­ла­зе ри­бар­ни­це Ка­ди­ко­ја или ре­сто­ра­не Ус­ку­да­ра, из­ви­ђа­ју те­рен са ку­по­ла ха­ма­ма Сул­та­нах­ме­та, шу­ња­ју кал­др­мом Фа­ти­ха, гне­зде се уз ка­фи­ће Фе­не­ра и Бе­јо­глуа, про­тр­ча­ва­ју око ту­ри­стич­ких трам­ва­ја Ули­це Ис­ти­клал, мо­та­ју се из­ме­ђу тур­бе­та по гро­бљи­ма, стр­пљи­во че­ка­ју пред ашчи­ни­ца­ма или дре­ма­ју ис­пред чај­џи­ни­ца по ко­ји­ма Тур­ци не­у­мор­но игра­ју „та­вле”. 

Не­скри­ве­не емо­ци­је пре­ма мач­ка­ма и њи­хо­вом чи­стун­ству има­ју ду­гу исто­ри­ју на ис­то­ку, али су по­ја­ча­не од пра­ско­зор­ја исла­ма. Мач­ке су ве­о­ма при­сут­не кроз ислам­ску исто­ри­ју, умет­ност и ли­те­ра­ту­ру. Тра­ди­ци­ја ве­ру­је да су мач­ке, за раз­ли­ку од па­са, ри­ту­ал­но чи­сте и за­то им је до­пу­ште­но да бу­ду у ку­ћи. Мач­ка је је­ди­на жи­во­ти­ња ко­ја мо­же да уђе у Ве­ли­ку џа­ми­ју у Ме­ки.

Аје­ти, де­ла и ре­чи про­ро­ка Му­ха­ме­да, пре­но­се да је јед­ном при­ли­ком мач­ка ње­го­вог при­ја­те­ља Абуа Ху­рај­ре (бу­квал­но „оца ма­че­то­вог”) спа­сла Ве­ро­ве­сни­ка од ује­да зми­је отров­ни­це. У знак за­хвал­но­сти, Му­ха­мед је из­гра­дио по­се­бан од­нос пре­ма мач­ка­ма и јед­ном до­пу­стио да се мач­ка ома­ци на ње­го­вом огр­та­чу. Пре­но­си се и да је, кре­ћу­ћи на мо­ли­тву, од­се­као руб оде­ће ко­ју је но­сио – да не би про­бу­дио љу­би­ми­цу Му­е­зу ко­ја му је спа­ва­ла уз но­ге. 

Оста­ла је из­ре­ка: Уко­ли­ко уби­је­те мач­ку и же­ли­те да из­бег­не­те па­као, мо­ра­те да из­гра­ди­те пет џа­ми­ја. Зло­ста­вља­ње је по исла­му озби­љан грех ка­жњив за­тво­ром и по тур­ском за­ко­ну. 

Ка­сни­је, док су у тми­ни сред­њег ве­ка по Евро­пи пра­зно­ве­ро­ва­ли да мач­ке по­ма­жу ве­шти­ца­ма а па­пе из­да­ва­ле упут­ства да се уби­ја­ју, оне су ца­ре­ва­ле ко­смо­по­лит­ским Ис­тан­бу­лом. Раз­не ра­се ко­је су мор­на­ри др­жа­ли по бро­до­ви­ма пре­ла­зи­ле су на коп­но. 

Би­ле су це­ње­ни чла­но­ви по­ро­ди­ца и за­штит­ни­ци: мач­ке су би­ле дра­го­це­на од­бра­на од ка­на­ли­за­циј­ских шта­ко­ра. Сва­ка ку­ћа је има­ла мач­ку. Би­бли­о­те­ке су шти­ти­ле од ми­ше­ва. Ви­зан­тиј­ска и осман­ска им­пе­ри­ја су не­ста­ле, али мач­ке и да­ље лу­та­ју ули­ца­ма и со­ка­ци­ма, ба­за­ри­ма и џа­ми­ја­ма. Ди­вље су, али се не по­на­ша­ју та­ко. Љу­ди су са њи­ма ус­по­ста­ви­ли ве­зу ко­ја не по­пу­шта. Ис­тан­бул јед­но­став­но обо­жа­ва сво­је мач­ке. Као и чи­та­ва Тур­ска. Ка­же се да уко­ли­ко не во­ли­те жи­во­ти­ње не мо­же­те да во­ли­те ни љу­де, али љу­бав пре­ма жи­во­ти­ња­ма је раз­ли­чи­та вр­ста љу­ба­ви ко­ја је ов­де ви­дљи­ва на сва­ком ко­ра­ку

Срећ­ни­ји „ма­ли ла­ви­ћи” су се­бе удо­ми­ли по ку­ћа­ма, рад­ња­ма, кан­це­ла­ри­ја­ма или ашчи­ни­ца­ма. Ни­је, на­рав­но, све иди­лич­но у жи­во­ту ис­тан­бул­ских ма­ча­ка. Њи­хо­ве по­ноћ­не бор­бе по си­ро­ма­шним квар­то­ви­ма по­твр­ђу­ју да де­ле про­бле­ме сво­јих су­се­да. 

Са пе­ша­ци­ма де­ле све опа­сно­сти пре­ла­ска ули­ца. О мач­ка­ма (и пси­ма) озле­ђе­ним у са­о­бра­ћа­ју увек има не­ко да бри­не, а вла­сти ди­стрик­та Беј­лик­ду­зу у ре­ха­би­ли­та­ци­о­ном цен­тру сва­ког да­на пу­шта­ју им Мо­цар­та, Ви­вал­ди­ја и Бе­то­ве­на – ра­ди сма­ње­ња стре­са.

Ве­ћи­на „ке­ди” не­ма го­спо­да­ра, али о њи­ма бри­ну сви. И ка­да их те­ра­ју, не­ма гру­бо­сти. Не мо­ра­те да има­те љу­бим­ца у ку­ћи. Мо­же­те да има­те мно­го љу­би­ма­ца на ули­ца­ма. 

Док ме­зим­ци ску­пих ре­сто­ра­на до­би­ја­ју ро­збиф, као да су па­ше или кон­ку­би­не у ха­ре­му, сву­да по гра­ду ви­де­ће­те да је не­ко лу­та­ли­ца­ма на ули­цу из­нео чи­ни­је са хра­ном и во­дом. Bon ap­pe­tit, при­јат­но, пи­ше на не­ки­ма. Ри­ба­ри им да­ју део уло­ва. Хи­ља­де скле­па­них ку­ћи­ца шти­ти их од сун­ца или зи­ме. Има ре­сто­ра­на са ку­ти­јом за при­ло­ге за ве­те­ри­на­ре ко­ји ле­че лу­та­ли­це.

Ка­да је Ба­рак Оба­ма по­се­тио Тур­ску 2009, ове­ко­ве­чен је на фо­то­гра­фи­ји са јед­ном од ма­ча­ка ко­је су се усе­ли­ле у Аја Со­фи­ју. У квар­ту Ка­ди­кој по­диг­нут је брон­за­ни спо­ме­ник мач­ки Том­би­ли. Му­ста­фа Ефе, имам јед­не џа­ми­је на азиј­ској стра­ни, сни­мљен је ка­ко обе­руч­ке при­ма мач­ке ко­је су се по­ме­ша­ле са вер­ни­ци­ма. Мач­ке су не­дав­но до­би­ле и филм. До­ку­мен­та­рац „Ке­ди”, је­дин­ствен пор­трет Ис­тан­бу­ла, ње­го­вих ма­ча­ка и љу­ди ко­ји о њи­ма бри­ну, по­стао је свет­ски хит.

Овог ју­ла у ре­сто­ра­ну „Би­бер” у квар­ту Ата­ше­хир одр­жан је кон­церт чи­ји је при­ход оти­шао за по­моћ улич­ним пси­ма и мач­ка­ма. Штам­па је пи­са­ла ка­ко је књи­жа­ра у Ис­тан­бу­лу по­ста­ла но­ви дом за мач­ку ко­ју је тур­ски вој­ник до­нео са со­бом по­сле опе­ра­ци­ја на се­ве­ру Си­ри­је.

По­пут гра­да на два кон­ти­нен­та, и ње­го­ве мач­ке жи­ве из­ме­ђу два све­та – при­пи­то­мље­не и ди­вље – али упор­но чу­ва­ју свој та­јан­стве­ни ка­рак­тер. Док су пси уве­ре­ни да су љу­ди бо­го­ви, мач­ке не ми­сле та­ко. И зна­ју бо­ље.

Во­ле да их во­ли­те, а ка­да ће ма­зно уз­вра­ти­ти, то са­ме од­ре­ђу­ју. Да ли ће вас уми­ља­то оче­ша­ти о но­гу или ће вас са док­са­та пра­ти­ти ле­њо не­за­ин­те­ре­со­ва­ним и дре­мљи­вим по­гле­дом. Оне су не­ка вр­ста на­ше по­след­ње ве­зе са при­ро­дом ко­ја не угро­жа­ва ни нас ни њих. Ре­ци­про­ци­тет без по­ста­вља­ња ика­квих зах­те­ва. Са­свим је­дин­ствен маг­не­ти­зам.

Без ма­ча­ка Ис­тан­бул би из­гу­био део сво­је ду­ше.