Шта бих без камере и микрофона?

Пуних 14 година траје магија коју сам осетио када сам први пут стао пред микрофон и обратио се слушаоцима. И данас је исти жар – овако започиње разговор Немања Великић, водитељ јутарње емисије „Свитање”, Вести, Националног дневника и аутор „Инфоклинике” на ТВ Пинк. Када се осврне у прошлост, схвата да је  све указивалo да ће му новинарство бити професија. Оног тренутка када је дипломирао, знао је да је „печат стављен” на ту одлуку и због тога се никада није покајао.

– То је као и у искреној љубави. Не волите исто првог дана и после 10 година. Али осећај да се питате како бисте живели да те особе нема поред вас – то је знак да сте одабрали оно право. Често се запитам, шта бих без камере и микрофона?

Да је заиста посвећен свом послу сведочи и то да ради седам дана у недељи. Осим на Пинку, ангажован је и као саветник за информисање у Републичком фонду за здравствено осигурање. У данима када је домаћин „Свитања”, будилник му звони у 3.30! Ако томе додамо и 24-часовну комуникацију телефоном, праћење друштвених мрежа, редовне тренинге, кућне обавезе… Јасно је зашто га жеља за сном не напушта.

Са колегиницом Дајаном Пауновић је домаћин „Свитања”. Сматра да је водитељство у пару једна од захтевнијих форми. Много тога треба да се склопи како би пар добро функционисао.

– Као неко ко је највећи део каријере био соло играч у вођењу првенствено  информативних емисија – Вести, Дневника, рад у пару ме је привлачио. Али увек када је било покушаја, на томе се и завршавало. Са Дајаном је другачије. Док наши вршњаци чекају викенд да ноћи проводе у изласцима, ја устајем усред ноћи и одлазим на посао растерећен и срећан, јер ћу посао који највише волим на свету делити са особом која је најпре велики професионалац а затим пријатељ, дама, колегиница са којом је рад задовољство. И можда звучи нескромно, али мислим да су Пинк, али и ТВ сцена, добили нови телевизијски пар који ће тек показати шта може – са пуно самопоуздања прича.

Како године пролазе схвата да је моћ у садашњем тренутку. Зато ужива у сваком осмеху породице и пријатеља. Али се труди да разуме и неразумљиво и да прашта онима који су дубоко огрезли у егоизам, сујету, грамзивост. Ова година на измаку је за Великића била једна од најуспешнијих у каријери. Вратио се на мале екране после краће паузе, постао домаћин емисије у којој може да покаже највећи део својих могућности. Затим, његова ауторска емисија „Инфоклиника” ушла је у пету сезону. Водио је највеће државне манифестације.

А приватно?

– Хвала ретроградној Венери што ми је указала на бесмисао неких односа и научила да се супротности ипак не привлаче.

У Новој години бих волео да оствари слободу размишљања и деловања, осмех на лицу, љубав у срцу и здравље свих оних који чине његов микросвет лепшим, садржајнијим и сигурним. Такође, својим родитељима, који су му највећа подршка, на све то, жели и много здравља:

– Мислим да не постоји безусловнија подршка него што родитељ може да вам пружи. Код мене је то на сву срећу подељено. Мајка Милена је „лош полицајац”, задужена за атерирање, док је отац Драган онај коме је све што радим сјајно. Шалу на страну, обоје су подједнако поносни на сина јединца. Критике чујем од свих, а слушам само своје.

Они који га добро познају знају да је за сваки свој, чак и најмањи успех, морао много да се потруди и да му ништа није пало с неба. Поносан је на сваки тренутак своје каријере и на људе који су у одређеним тренуцима знали да препознају његов рад и дају му шансу да то и покаже.

– Нисам незасит. Срећан сам што сам доживео успехе и нећу жалити ако се не понове. Доћи ће неки нови изазови. И баш та моја смиреност, задовољство тренутком, изгледа да су моја добитна карта код гледалаца. Новинарство највише грде они који су у њега залутали. Па ваљда мисле да ако се свему противе деловати паметнији и људи ће их видети као независне  – каже Великић.

На телевизији гледа све емисије. То сматра својом обавезом јер, као неко ко се определио да свој професионални век проведе у средствима масовних комуникација, не сме себи да дозволи да буде неинформисан.

О ријалити програмима овако размишља:

– Ријалити програме је немогуће заобићи. Немам ништа против њих. Посматрам их кроз призму социолошких и психолошких профила учесника. Проблем настаје тек после завршетка, када учесници почињу да пуне новине незаслуженим статусом који им медији додељују.    Тако залутали новинари дају простора залуталим јавним личностима.

Са осмехом нам прича да је још као студент научио да одвоји битно од небитног, али му ипак у приватном животу недостаје емоционалне интелигенције. Каже да је „човек свих људи”, па због тога понекад драгоцено време посвећује и онима којима  не би требало.

– Имам круг заиста предивних пријатеља. Обожавам када се на крају дана окупимо у нама омиљеним ресторанима, пречешљамо догађаје од последњег виђења и подсетимо се да смо увек ту једни за друге. Три пута недељно незаобилазна је посета теретани и базену. Наравно, увек најмање пажње посвећујемо онима који нас безусловно воле, породици, али ваљда зато што знамо да нам они неће замерити, у исповедном тону нам казује.

Открива нам да му је првобитни план био да једнога дана постане угледни лекар, па је на том путу кренуо редом и уписао средњу медицинску школу. И ту је научио неке од најважнијих лекција о животу.

Најлуђу ноћ је провео са пријатељима на приватној забави, а први јануар, традиционално, са породицом, уз репризе новогодишњих програма и у топлини украшеног дома. Ускоро планира и краћи пут у снегом прекривене крајеве.

– Уживам у свему што има призвук свечаности, славском сјају, мирису кухиње током новогодишњих и божићних празника. Моје колеге знају да су моји слободни дани око Нове године, па ме у том периоду, по правилу, поштеде и преузму кормило. Тако ће бити и ове године.