Šta bih bez kamere i mikrofona?

Punih 14 godina traje magija koju sam osetio kada sam prvi put stao pred mikrofon i obratio se slušaocima. I danas je isti žar – ovako započinje razgovor Nemanja Velikić, voditelj jutarnje emisije „Svitanje”, Vesti, Nacionalnog dnevnika i autor „Infoklinike” na TV Pink. Kada se osvrne u prošlost, shvata da je  sve ukazivalo da će mu novinarstvo biti profesija. Onog trenutka kada je diplomirao, znao je da je „pečat stavljen” na tu odluku i zbog toga se nikada nije pokajao.

– To je kao i u iskrenoj ljubavi. Ne volite isto prvog dana i posle 10 godina. Ali osećaj da se pitate kako biste živeli da te osobe nema pored vas – to je znak da ste odabrali ono pravo. Često se zapitam, šta bih bez kamere i mikrofona?

Da je zaista posvećen svom poslu svedoči i to da radi sedam dana u nedelji. Osim na Pinku, angažovan je i kao savetnik za informisanje u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. U danima kada je domaćin „Svitanja”, budilnik mu zvoni u 3.30! Ako tome dodamo i 24-časovnu komunikaciju telefonom, praćenje društvenih mreža, redovne treninge, kućne obaveze… Jasno je zašto ga želja za snom ne napušta.

Sa koleginicom Dajanom Paunović je domaćin „Svitanja”. Smatra da je voditeljstvo u paru jedna od zahtevnijih formi. Mnogo toga treba da se sklopi kako bi par dobro funkcionisao.

– Kao neko ko je najveći deo karijere bio solo igrač u vođenju prvenstveno  informativnih emisija – Vesti, Dnevnika, rad u paru me je privlačio. Ali uvek kada je bilo pokušaja, na tome se i završavalo. Sa Dajanom je drugačije. Dok naši vršnjaci čekaju vikend da noći provode u izlascima, ja ustajem usred noći i odlazim na posao rasterećen i srećan, jer ću posao koji najviše volim na svetu deliti sa osobom koja je najpre veliki profesionalac a zatim prijatelj, dama, koleginica sa kojom je rad zadovoljstvo. I možda zvuči neskromno, ali mislim da su Pink, ali i TV scena, dobili novi televizijski par koji će tek pokazati šta može – sa puno samopouzdanja priča.

Kako godine prolaze shvata da je moć u sadašnjem trenutku. Zato uživa u svakom osmehu porodice i prijatelja. Ali se trudi da razume i nerazumljivo i da prašta onima koji su duboko ogrezli u egoizam, sujetu, gramzivost. Ova godina na izmaku je za Velikića bila jedna od najuspešnijih u karijeri. Vratio se na male ekrane posle kraće pauze, postao domaćin emisije u kojoj može da pokaže najveći deo svojih mogućnosti. Zatim, njegova autorska emisija „Infoklinika” ušla je u petu sezonu. Vodio je najveće državne manifestacije.

A privatno?

– Hvala retrogradnoj Veneri što mi je ukazala na besmisao nekih odnosa i naučila da se suprotnosti ipak ne privlače.

U Novoj godini bih voleo da ostvari slobodu razmišljanja i delovanja, osmeh na licu, ljubav u srcu i zdravlje svih onih koji čine njegov mikrosvet lepšim, sadržajnijim i sigurnim. Takođe, svojim roditeljima, koji su mu najveća podrška, na sve to, želi i mnogo zdravlja:

– Mislim da ne postoji bezuslovnija podrška nego što roditelj može da vam pruži. Kod mene je to na svu sreću podeljeno. Majka Milena je „loš policajac”, zadužena za ateriranje, dok je otac Dragan onaj kome je sve što radim sjajno. Šalu na stranu, oboje su podjednako ponosni na sina jedinca. Kritike čujem od svih, a slušam samo svoje.

Oni koji ga dobro poznaju znaju da je za svaki svoj, čak i najmanji uspeh, morao mnogo da se potrudi i da mu ništa nije palo s neba. Ponosan je na svaki trenutak svoje karijere i na ljude koji su u određenim trenucima znali da prepoznaju njegov rad i daju mu šansu da to i pokaže.

– Nisam nezasit. Srećan sam što sam doživeo uspehe i neću žaliti ako se ne ponove. Doći će neki novi izazovi. I baš ta moja smirenost, zadovoljstvo trenutkom, izgleda da su moja dobitna karta kod gledalaca. Novinarstvo najviše grde oni koji su u njega zalutali. Pa valjda misle da ako se svemu protive delovati pametniji i ljudi će ih videti kao nezavisne  – kaže Velikić.

Na televiziji gleda sve emisije. To smatra svojom obavezom jer, kao neko ko se opredelio da svoj profesionalni vek provede u sredstvima masovnih komunikacija, ne sme sebi da dozvoli da bude neinformisan.

O rijaliti programima ovako razmišlja:

– Rijaliti programe je nemoguće zaobići. Nemam ništa protiv njih. Posmatram ih kroz prizmu socioloških i psiholoških profila učesnika. Problem nastaje tek posle završetka, kada učesnici počinju da pune novine nezasluženim statusom koji im mediji dodeljuju.    Tako zalutali novinari daju prostora zalutalim javnim ličnostima.

Sa osmehom nam priča da je još kao student naučio da odvoji bitno od nebitnog, ali mu ipak u privatnom životu nedostaje emocionalne inteligencije. Kaže da je „čovek svih ljudi”, pa zbog toga ponekad dragoceno vreme posvećuje i onima kojima  ne bi trebalo.

– Imam krug zaista predivnih prijatelja. Obožavam kada se na kraju dana okupimo u nama omiljenim restoranima, prečešljamo događaje od poslednjeg viđenja i podsetimo se da smo uvek tu jedni za druge. Tri puta nedeljno nezaobilazna je poseta teretani i bazenu. Naravno, uvek najmanje pažnje posvećujemo onima koji nas bezuslovno vole, porodici, ali valjda zato što znamo da nam oni neće zameriti, u ispovednom tonu nam kazuje.

Otkriva nam da mu je prvobitni plan bio da jednoga dana postane ugledni lekar, pa je na tom putu krenuo redom i upisao srednju medicinsku školu. I tu je naučio neke od najvažnijih lekcija o životu.

Najluđu noć je proveo sa prijateljima na privatnoj zabavi, a prvi januar, tradicionalno, sa porodicom, uz reprize novogodišnjih programa i u toplini ukrašenog doma. Uskoro planira i kraći put u snegom prekrivene krajeve.

– Uživam u svemu što ima prizvuk svečanosti, slavskom sjaju, mirisu kuhinje tokom novogodišnjih i božićnih praznika. Moje kolege znaju da su moji slobodni dani oko Nove godine, pa me u tom periodu, po pravilu, poštede i preuzmu kormilo. Tako će biti i ove godine.