Зароните у Розенквистове слике

Прва слика која посетиоце дочека на овој поставци је „Through the Eye of the Needle to the Anvil” из 1988. године и представља врло емотиван избор, јер ју је уметник насликао после смрти мајке и у знак сећања на њу. Розенквистова мајка Рут била је пилот и обожавала је Амелију Ерхарт, прву жену која је прелетела Атлантски океан. Одликовала се авантуристичким духом.

Мишљење да савремена уметност нема публику, Розенквист демантује овом изложбом. Она је веома посећена и на срећу организована у велелепном простору, што је омогућило да се публика свих генерација не судара. Чак су и родитељи са малом децом у колицима, без већих проблема, пролазили великим галеријским простором.

Шта је чинио Розенквист посматрачу? Постављао је загонетке, комбиновао многе теме захваљујући колажима и изазивао бројне асоцијације. Двосмисленост пре него јасна порука, типична је за њега. Као и стремљење да посматрач постане део слике. У просторији на којој је Розенквистово дело распрострањено на сва четири зида, можете кад ушетате у простор–слику да сретнете свој одраз и постанете део рада. И то је то – граница између дела и особе нестаје. Розенквист је био посвећен миру, учествовао у антиратним демонстрацијама и иза јаких боја назирали су се његови ставови о свету који га окружује.

Први пут ова изложба, поред других радова, представља све три изузетне сликарске инсталације које је Розенквист урадио између 1964. и 1970. године, по димензијама Лео Кастели галерије у Њујорку. Поред култног рада „F-111” из колекције МоМа у Њујорку, ту су још и „Horse Blinders”(1968/1969) и „Horizon Home Sweet Home” (1970).

Једна од икона попа, већ поменута „F-111” настала је током најтурбулентнијих година у америчкој историји. Када је приказана у галерији Лео Кастели 1965. године (где су излагали Ворхол и Лихтенштајн) – усред рата у Вијетнаму постала је сензација на њујоршкој уметничкој сцени. Главни предмет овог рада био је борбени авион „F-111”, високотехнолошко оружје, узнемирујуће комбиновано са облаком дима од бомбе у облику печурке, сунцобраном, насмејаном девојчицом са хаубом за сушење косе, сијалицом, гумама за кола… Иначе предмети широке, потрошње попут хамбургера, шпагета, конзерви, аутомобила, чине иконографске теме поп-арта који поставља питање о мотивима друштва.

Рад „F-111” су за 60.000 долара купили колекционари Роберт и Едит Скул, а потом су га 1986. продали на аукцији у Сотебију за 2,1 милион долара, док је Розенквист тврдио да је за то дело добио свега 22.500 долара. У раду „Horse Blinders”(1968/1969) уметник прави алузију на прислушкивања и ДНК анализе, а у „Horizon Home Sweet Home” (1970) имао је на уму путовања и поређење са астронаутима који гледајући у мониторе покушавају да нађу пут кући. Физичко, ментално, интелектуално укључење посматрача у слику могуће је и у троделном монументалном ансамблу „The Swimmer in the Econo-mist” створеном 1997. и 1998. за изложбу у Берлину. Ту је у фокусу прича о политици и економији, рату и трговини.

– У „Пливачу” сам хтео да илуструјем другачије врсте страхова који су нас бринули, наше учешће у самодеструкцији, нашу зависност од ратног оружја и бруталности. Слика се односи на идеје о уништавању: од хидрогенских бомби, од метеора, због еколошких катастрофа, распрострањене глади... Али како се ослободити ових страхова? Требало би стремити ка нечему позитивном – говорио је Розенквист.

Обузетост уметношћу сматрао је леком.

– Мислим да моја дела представљају неку врсту складиштења сећања. Она ме подсећају на разне периоде мог живота: где сам био и шта сам радио. Чувају мој здрав разум – говорио је овај уметник.