Поетика револта

БАЛЕТСКА КРИТИКА
После наступа америчке плесне трупе Shen Wei Dance Arts и представе „Слободан пад” кинеског кореографа Шена Веија, чинило се да ће неко наредно остварење на Београдском фестивалу игре тешко успети да оствари тако јак утисак. Али, то се догодило већ за две вечери, приликом наступа холандске плесне компаније Клуб Гај и Рони (Club Guy & Roni). На сцени Београдског драмског позоришта они су извели комад „Поетични порази”, узбудљив плесни вртлог пун ироније и великог енергетског набоја.

Гај Вајзман и Рони Хавер, израелско-арапски пар који ради у Гронингену, могли су да уче од најбољих, играјући у Батшеви са Охадом Нахарином или у Ултима Везу, Вима Вандекејбуса. Наша публика је већ видела једно њихово изузетно остварење – представу „Језик зидова” у продукцији Форума за нови плес, Српског народног позоришта у Новом Саду.

У представи „Поетични порази” Гај и Рони користе форму кабареа, да би на духовит, забаван начин коментарисали односно критиковали, а добрим делом и исмевали, одређене друштвене феномене, највише оне везане за brain washing систем телевизијских програма, реклама, и холивудских блокбастера који прете катаклизмама и терором.

Тако нас водитељ на почетку обавештава да ћемо на сцени видети сјајна луксузна кола и прелепе девојке, које наравно не видимо, или да ће однекуда доћи стотине мајмуна и побити и извођаче и публику. После ових духовитих водитељских коментара почиње плес прва три играча, уигран, брз, изузетно енергичан. Покрети су прецизни, одсечни, и прерастају у трио изразито оригиналних кореографских решења. Та силовита игра обрушава се на публику и увлачи је у свој ритам. Она је на моменте деструктивна, агресивна, на моменте поетична и приказује играче рањиве и изгубљене, у потрази за самим собом, у свету који им није близак.

У првом делу, осим саме кореографкиње Рони Хавер, игра и наша играчица Дуња Јоцић, изузетно сценична, самоуверена, а технички заиста супериорна. Њено тело је прошло и класичан тренинг и модерне технике, па је спремно да са лакоћом савлада овај врло захтеван стил игре.

У другом делу видимо једног новог играча и две играчице. Плес постаје још разузданији, он ослобађа велику енергију, и као да доноси играчима неко душевно растерећење, као да би без тог пражњења једноставно експлодирали од револта и немоћи. То је покушај да се превазиђе пораз, да се дух и тело опораве од свега лошег што се у њима нагомилало, непристајање на оно што је дато, стремљење ка даљем и вишем...

Музика сјајног Хајнера Гебелса савршена је подлога за овај стил игре и начин размишљања. Агресивна, гласна, на моменте иритантна, са истом дозом поетичности и деструктивно-креативне енергије.

Сценографска решења су иронични коментар на естетику кича, у даљини провејавају розикасте завесе са чипкастим десеном, али сцена има мрачну, занимљиву, помало кабаретску атмосферу, у ћошку је велики црни концертни клавир а преко сцене танке плаве траке које док играчи играју обогаћују простор, или, ређе, учествују у игри.

„Поетика пораза” је промишљено, естетски добро упаковано остварење, које је на заводљив начин приказало мрачни, екстатични свет игре.