Јединствени протести, двоструки одговори
Утихнули су велики протести који су захватили десетине градова широм Ирана и однели 22 живота. Људе који су демонстрирали због све тежег живота, социјалних неправди, опадајућег стандарда, незапослености, корупције, профитерства на црним тржиштима и недостатка слобода замениле су на улицама присталице режима.
Да ли ће демонстрације бити повод да се хронични проблеми реше, како очекује председник Хасан Рохани, или ће се народни бунт усмерити на обрачун са САД, Израелом и Саудијском Арабијом, које је врховни вођа ајатолах Али Хамнеи идентификовао као подстрекаче немира?
Иран је ушао у фазу која разоткрива концепцијски сукоб између тврдог теократског крила, које симболизује врховни вођа, и либералнијих следбеника председника. Иако су и један и други приправни да бране систем Исламске Републике Ирана, током протеста Хамнеи је запаљиво говорио о „саботажи непријатеља”, одмеренији Рохани је изјављивао да „не воде све демонстранте страни елементи”.
Први сматра да се ради о претњи Ирану, други каже: „Чини се да протести представљају претњу, али они су у ствари прилика да видимо где су проблеми.”
Хамнеи се није бавио унутрашњим мотивима бунта. Рохани је показао разумевања за незадовољство због тога што је политичка елита националну економију ставила у службу сопствених интереса: „Њихове критике су оправдане.”
Први је показао да је силом спреман да брани систем претећи и смртним казнама, други се придружио онима који су упозоравали да се власти неће устручавати да удари на „мале групе” изгредника који крше закон, али је признао да нису сви изашли због економских недаћа: „Један од захтева народа је отворенија атмосфера.”
Од исхода сучељених визија конзервативног великог ајатолаха и умерено реформистичког председника зависи будућност Ирана, мада димензије раскорака не треба преценити.
Рохани није успео да дочека да новац ослобођен после укидања санкција након иранског споразума о нуклеарном програму и уласка страних инвестиција у земљу стигне до све нестрпљивијег становништва. Ишчекивања од нове ере просперитета после готово четири деценија изолације потонуле су у директној пропорцији са падом цене нафте.
Опомена је озбиљна. Ово су били највећи нереди од 2009, када је због оптужби да су председнички избори покрадени на улице Техерана изашло три милиона људи. Тада је урбана средња класа – ослонац реформских снага – захтевала више слобода. Данас су окосницу демонстраната чинили дубоко фрустрирани људи из села и малих градова који су својим конзервативизмом и одбојношћу према променама представљали упориште тврде моћи. То су они које погађа поскупљење јаја у време док се богата Иранка са севера Техерана хвали да месечно троши 3.000 долара за кућне мезимце.
„Смрт диктатору”, „Смрт Хамнеију”, узвикивали су демонстранти поклич који се у Ирану није чуо никада од 1989, када је ајатолах наследио Хомеинија као врховног вођу нације. Нису штедели ни Роханија, што је засад знак да су протести ван политичког контекста.
Иран би морао да се суочи са незадовољством својих 80 милиона становника и да милијарде долара стечене од нафте не расипa на конзервативне организације, верске фондације или на блискоисточне ангажмане Исламске револуционарне гарде, већ да новац употреби за опоравак привреде и да утврди зашто људи за корупцију оптужују досад недодирљиви врх шиитског свештенства.
Рохани би протесте могао да искористи да поправи стање људских права и погура либералнију агенду. Умерено крило могло би да покаже снагу отпора систему који се противи отварању према свету, реформама и људским правима. Конзервативци већ почињу да указују на слабости свог главног ривала у намери да неутралишу председников ауторитет.
Два симбола политичко-клерикалног естаблишмента земље може да уједини чињеница што су равноправно на мети људи који верују да су заслужили да им буде много боље. Још моћнији амалгам јединства поносите нације представљале су поруке солидарности са демонстрантима које су стизале из САД и Израела.
Каква кратковидост! Протестовати у Ирану не значи по аутоматизму бити на страни Америке и Израела. У Вашингтону и Тел Авиву мисле да ће, ако их охрабрују, демонстранти бити очарани.
Опчињени жељом да виде леђа ајатоласима, многи су и окршаје 2009. тумачили као „почетак краја” режима. Затварали су очи пред чињеницом да лидери опозиције нису намеравали да руше систем, већ да га поправе.
И данас има много незадовољних, али ни они нису за рушење темељних вредности исламске републике. Не очекују ништа више него да се систем поправи, да се усклади са обећањима о правди и слободама којима их је засипао први вођа револуције Хомеини.
Трамп је одустајањем од споразума о нуклеарном програму Ирана са светом, неспремношћу да укине неке санкције и увођењем нових забрана спречио да више страног новца уђе у Иран. Сада наивно очекује да његова солидарност има одјека.
Само је подстакао хомогенизацију нације и дао ветар у леђа тврдим ајатоласима који протесте тумаче искључиво у оквирима теорије спољне завере и затварају очи пред аутентичним захтевима незадовољних Иранаца.
Трампу би најбоље било да погледа шта је чувени светски писац Паоло Коељо поручио Рези Пахлавију, сину последњег шаха, који се у егзилу такође понадао да се техеранском режиму приближава крај:
„Ућути. САВАК је мртав, а ирански народ ће се окупити у подршци својој земљи уколико икад затражите још један државни удар попут оног који је ЦИА оркестрирала 1953”, твитовао је Коељо помињући шахову тајну полицију САВАК и удар којим је свргнут премијер Мухамед Мосадек и шах враћен на власт.
Ирански лидери мораће да схвате да индоктринирана нација може да се уруши под тежином сопствених политичких или економских догми које су у све већем раскораку са растућим очекивањима јавности. После масовних немира, питање је да ли и Хамнеи и Рохани имају било какав други избор сем реформи.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
