Jedinstveni protesti, dvostruki odgovori
Utihnuli su veliki protesti koji su zahvatili desetine gradova širom Irana i odneli 22 života. Ljude koji su demonstrirali zbog sve težeg života, socijalnih nepravdi, opadajućeg standarda, nezaposlenosti, korupcije, profiterstva na crnim tržištima i nedostatka sloboda zamenile su na ulicama pristalice režima.
Da li će demonstracije biti povod da se hronični problemi reše, kako očekuje predsednik Hasan Rohani, ili će se narodni bunt usmeriti na obračun sa SAD, Izraelom i Saudijskom Arabijom, koje je vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei identifikovao kao podstrekače nemira?
Iran je ušao u fazu koja razotkriva koncepcijski sukob između tvrdog teokratskog krila, koje simbolizuje vrhovni vođa, i liberalnijih sledbenika predsednika. Iako su i jedan i drugi pripravni da brane sistem Islamske Republike Irana, tokom protesta Hamnei je zapaljivo govorio o „sabotaži neprijatelja”, odmereniji Rohani je izjavljivao da „ne vode sve demonstrante strani elementi”.
Prvi smatra da se radi o pretnji Iranu, drugi kaže: „Čini se da protesti predstavljaju pretnju, ali oni su u stvari prilika da vidimo gde su problemi.”
Hamnei se nije bavio unutrašnjim motivima bunta. Rohani je pokazao razumevanja za nezadovoljstvo zbog toga što je politička elita nacionalnu ekonomiju stavila u službu sopstvenih interesa: „Njihove kritike su opravdane.”
Prvi je pokazao da je silom spreman da brani sistem preteći i smrtnim kaznama, drugi se pridružio onima koji su upozoravali da se vlasti neće ustručavati da udari na „male grupe” izgrednika koji krše zakon, ali je priznao da nisu svi izašli zbog ekonomskih nedaća: „Jedan od zahteva naroda je otvorenija atmosfera.”
Od ishoda sučeljenih vizija konzervativnog velikog ajatolaha i umereno reformističkog predsednika zavisi budućnost Irana, mada dimenzije raskoraka ne treba preceniti.
Rohani nije uspeo da dočeka da novac oslobođen posle ukidanja sankcija nakon iranskog sporazuma o nuklearnom programu i ulaska stranih investicija u zemlju stigne do sve nestrpljivijeg stanovništva. Iščekivanja od nove ere prosperiteta posle gotovo četiri decenija izolacije potonule su u direktnoj proporciji sa padom cene nafte.
Opomena je ozbiljna. Ovo su bili najveći neredi od 2009, kada je zbog optužbi da su predsednički izbori pokradeni na ulice Teherana izašlo tri miliona ljudi. Tada je urbana srednja klasa – oslonac reformskih snaga – zahtevala više sloboda. Danas su okosnicu demonstranata činili duboko frustrirani ljudi iz sela i malih gradova koji su svojim konzervativizmom i odbojnošću prema promenama predstavljali uporište tvrde moći. To su oni koje pogađa poskupljenje jaja u vreme dok se bogata Iranka sa severa Teherana hvali da mesečno troši 3.000 dolara za kućne mezimce.
„Smrt diktatoru”, „Smrt Hamneiju”, uzvikivali su demonstranti poklič koji se u Iranu nije čuo nikada od 1989, kada je ajatolah nasledio Homeinija kao vrhovnog vođu nacije. Nisu štedeli ni Rohanija, što je zasad znak da su protesti van političkog konteksta.
Iran bi morao da se suoči sa nezadovoljstvom svojih 80 miliona stanovnika i da milijarde dolara stečene od nafte ne rasipa na konzervativne organizacije, verske fondacije ili na bliskoistočne angažmane Islamske revolucionarne garde, već da novac upotrebi za oporavak privrede i da utvrdi zašto ljudi za korupciju optužuju dosad nedodirljivi vrh šiitskog sveštenstva.
Rohani bi proteste mogao da iskoristi da popravi stanje ljudskih prava i pogura liberalniju agendu. Umereno krilo moglo bi da pokaže snagu otpora sistemu koji se protivi otvaranju prema svetu, reformama i ljudskim pravima. Konzervativci već počinju da ukazuju na slabosti svog glavnog rivala u nameri da neutrališu predsednikov autoritet.
Dva simbola političko-klerikalnog establišmenta zemlje može da ujedini činjenica što su ravnopravno na meti ljudi koji veruju da su zaslužili da im bude mnogo bolje. Još moćniji amalgam jedinstva ponosite nacije predstavljale su poruke solidarnosti sa demonstrantima koje su stizale iz SAD i Izraela.
Kakva kratkovidost! Protestovati u Iranu ne znači po automatizmu biti na strani Amerike i Izraela. U Vašingtonu i Tel Avivu misle da će, ako ih ohrabruju, demonstranti biti očarani.
Opčinjeni željom da vide leđa ajatolasima, mnogi su i okršaje 2009. tumačili kao „početak kraja” režima. Zatvarali su oči pred činjenicom da lideri opozicije nisu nameravali da ruše sistem, već da ga poprave.
I danas ima mnogo nezadovoljnih, ali ni oni nisu za rušenje temeljnih vrednosti islamske republike. Ne očekuju ništa više nego da se sistem popravi, da se uskladi sa obećanjima o pravdi i slobodama kojima ih je zasipao prvi vođa revolucije Homeini.
Tramp je odustajanjem od sporazuma o nuklearnom programu Irana sa svetom, nespremnošću da ukine neke sankcije i uvođenjem novih zabrana sprečio da više stranog novca uđe u Iran. Sada naivno očekuje da njegova solidarnost ima odjeka.
Samo je podstakao homogenizaciju nacije i dao vetar u leđa tvrdim ajatolasima koji proteste tumače isključivo u okvirima teorije spoljne zavere i zatvaraju oči pred autentičnim zahtevima nezadovoljnih Iranaca.
Trampu bi najbolje bilo da pogleda šta je čuveni svetski pisac Paolo Koeljo poručio Rezi Pahlaviju, sinu poslednjeg šaha, koji se u egzilu takođe ponadao da se teheranskom režimu približava kraj:
„Ućuti. SAVAK je mrtav, a iranski narod će se okupiti u podršci svojoj zemlji ukoliko ikad zatražite još jedan državni udar poput onog koji je CIA orkestrirala 1953”, tvitovao je Koeljo pominjući šahovu tajnu policiju SAVAK i udar kojim je svrgnut premijer Muhamed Mosadek i šah vraćen na vlast.
Iranski lideri moraće da shvate da indoktrinirana nacija može da se uruši pod težinom sopstvenih političkih ili ekonomskih dogmi koje su u sve većem raskoraku sa rastućim očekivanjima javnosti. Posle masovnih nemira, pitanje je da li i Hamnei i Rohani imaju bilo kakav drugi izbor sem reformi.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
