Катрин Денев у одбрани слободе завођења

„Силовање је злочин, али флертовање, чак и ако је упорно и трапаво, није кривично дело, нити је ласкање шовинистичка агресија. Као последица афере Вајнстин, открило се да жене доживљавају сексуално насиље, посебно на послу, јер неки мушкарци злоупотребљавају моћ. То је било потребно, али сада се слобода говора окренула наглавачке”, наводе у писму глумице, списатељице, професорке и новинарке, наглашавајући да бране сексуалне слободе и слободу завођења и набацивања као њихов кључни део.

Међу потписницима су и Катрин Мије, ауторка бестселера „Сексуални живот Катрин М.”, Пеги Састр, новинарка и књижевница, психоаналитичарка Сара Шиш и уредница конзервативног магазина „Косер” Елизабет Леви.

„Оно што је почело као ослобађање жена да проговоре претворило се у супротност. Терамо људе да говоре ’коректно’, а жене које одбијају да се повинују сматрају се саучесницима и издајицама”, наводе потписнице, уз аргумент да цела хајка уместо да помогне женама заправо помаже непријатељима сексуалне слободе – верским екстремистима и најгорој врсти реакционара.

Писмо је очекивано изазвало и подршку и критике. Глумица Ејша Арџенто која је оптужила Вајнстина за силовање, прокоментарисала је на „Твитеру” да потписнице писма показују свету како су се саживеле са мизогинијом и изгубиле сваки осећај.

Францускиње у писму наводе да су довољно проницљиве да не помешају покушај „мувања” са сексуалним нападом. Аустралијска фемиисткиња Ванеса Бадам у „Гардијану” им одговара  – „и ја такође”.

„И ја и све друге жене које су откриле ожиљке срама јасно видимо ту разлику и зато смо љуте, а не зато што смо пуританке. И оне које немају Оскаре ни прилику да објаве писмо у ’Монду’ виде разлику: конобарице, продавачице, научнице којима су се набацивали и рекле су не, али су игнорисане”, пише ова аустралијаска књижевница.

У Француској су се нашле једне против других даме старије генерације које сматрају да кампања угрожава сексуалне слободе стечене шездесетих година и младе активисткиње које верују да је битка против сексуалног узнемиравања последња фаза борбе за женска права. Група француских феминисткиња оптужила је Катрин Денев и остале да покушавају да заташкају откривене скандале и да показују презир према жртвама сексуалног насиља.

Указује се такође на разлике у менталитету. Док у англосаксонском свету жене јавним иступањем показују солидарност, у Француској постоји страх да ће бити проглашене за издајнице. Шефица француске националне филмске компаније Изабел Ђордано каже за „Атлантик” да Францускиње немају потребу да тужакају шефа на интернету и да би пре отишле у полицију. Италијанска глумица која је јавно оптужила Вајнстина за силовање постала је хероина у Америци, док су је у Италији исмевали и жене и мушкарци.

Потписнице тврде да је покрет довео до тога да се недужни људи сврставају у исту категорију са сексуалним преступницима, без шансе да се одбране. Указују да су неки мушкарци експресно кажњени и изгубили посао „иако је једини њихов грех то што су додирнули нечије колено, покушали да украду пољубац или говорили о интимним стварима на пословној вечери”. Ово се очигледно односи на све дужи списак мушкарца који су суспендовани или натерани на оставку после оптужби за сексуалне преступе, али углавном у САД.

Француска је позната по култури ћутања, јер и званичници и медији затварају очи пред предаторским понашањем, пише „Њујорк тајмс”. Отрежњење је представљао случај политичара Доминика Строс-Кана, у то време шефа ММФ-а који је 2011. у њујоршком хотелу напаствовао собарицу. Када је у Француску стигао „цунами Вајнстин”, почела је расправа о предлогу законских измена како би се казнили мушкарци за агресивно понашање према женама у јавности.