Katrin Denev u odbrani slobode zavođenja

„Silovanje je zločin, ali flertovanje, čak i ako je uporno i trapavo, nije krivično delo, niti je laskanje šovinistička agresija. Kao posledica afere Vajnstin, otkrilo se da žene doživljavaju seksualno nasilje, posebno na poslu, jer neki muškarci zloupotrebljavaju moć. To je bilo potrebno, ali sada se sloboda govora okrenula naglavačke”, navode u pismu glumice, spisateljice, profesorke i novinarke, naglašavajući da brane seksualne slobode i slobodu zavođenja i nabacivanja kao njihov ključni deo.

Među potpisnicima su i Katrin Mije, autorka bestselera „Seksualni život Katrin M.”, Pegi Sastr, novinarka i književnica, psihoanalitičarka Sara Šiš i urednica konzervativnog magazina „Koser” Elizabet Levi.

„Ono što je počelo kao oslobađanje žena da progovore pretvorilo se u suprotnost. Teramo ljude da govore ’korektno’, a žene koje odbijaju da se povinuju smatraju se saučesnicima i izdajicama”, navode potpisnice, uz argument da cela hajka umesto da pomogne ženama zapravo pomaže neprijateljima seksualne slobode – verskim ekstremistima i najgoroj vrsti reakcionara.

Pismo je očekivano izazvalo i podršku i kritike. Glumica Ejša Ardžento koja je optužila Vajnstina za silovanje, prokomentarisala je na „Tviteru” da potpisnice pisma pokazuju svetu kako su se saživele sa mizoginijom i izgubile svaki osećaj.

Francuskinje u pismu navode da su dovoljno pronicljive da ne pomešaju pokušaj „muvanja” sa seksualnim napadom. Australijska femiistkinja Vanesa Badam u „Gardijanu” im odgovara  – „i ja takođe”.

„I ja i sve druge žene koje su otkrile ožiljke srama jasno vidimo tu razliku i zato smo ljute, a ne zato što smo puritanke. I one koje nemaju Oskare ni priliku da objave pismo u ’Mondu’ vide razliku: konobarice, prodavačice, naučnice kojima su se nabacivali i rekle su ne, ali su ignorisane”, piše ova australijaska književnica.

U Francuskoj su se našle jedne protiv drugih dame starije generacije koje smatraju da kampanja ugrožava seksualne slobode stečene šezdesetih godina i mlade aktivistkinje koje veruju da je bitka protiv seksualnog uznemiravanja poslednja faza borbe za ženska prava. Grupa francuskih feministkinja optužila je Katrin Denev i ostale da pokušavaju da zataškaju otkrivene skandale i da pokazuju prezir prema žrtvama seksualnog nasilja.

Ukazuje se takođe na razlike u mentalitetu. Dok u anglosaksonskom svetu žene javnim istupanjem pokazuju solidarnost, u Francuskoj postoji strah da će biti proglašene za izdajnice. Šefica francuske nacionalne filmske kompanije Izabel Đordano kaže za „Atlantik” da Francuskinje nemaju potrebu da tužakaju šefa na internetu i da bi pre otišle u policiju. Italijanska glumica koja je javno optužila Vajnstina za silovanje postala je heroina u Americi, dok su je u Italiji ismevali i žene i muškarci.

Potpisnice tvrde da je pokret doveo do toga da se nedužni ljudi svrstavaju u istu kategoriju sa seksualnim prestupnicima, bez šanse da se odbrane. Ukazuju da su neki muškarci ekspresno kažnjeni i izgubili posao „iako je jedini njihov greh to što su dodirnuli nečije koleno, pokušali da ukradu poljubac ili govorili o intimnim stvarima na poslovnoj večeri”. Ovo se očigledno odnosi na sve duži spisak muškarca koji su suspendovani ili naterani na ostavku posle optužbi za seksualne prestupe, ali uglavnom u SAD.

Francuska je poznata po kulturi ćutanja, jer i zvaničnici i mediji zatvaraju oči pred predatorskim ponašanjem, piše „Njujork tajms”. Otrežnjenje je predstavljao slučaj političara Dominika Stros-Kana, u to vreme šefa MMF-a koji je 2011. u njujorškom hotelu napastvovao sobaricu. Kada je u Francusku stigao „cunami Vajnstin”, počela je rasprava o predlogu zakonskih izmena kako bi se kaznili muškarci za agresivno ponašanje prema ženama u javnosti.