Уски поглед на уметничку сцену

Први пут у историји Удружење ликовних уметника Србије (УЛУС) и Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајна (УЛУПУДС) за годишње уметничке програме од Министарства културе није добило ни динара. Резултати рада комисије за суфинансирање уметничких пројеката из области визуелних уметности (коју је наименовао министар културе Војислав Брајовић у саставу: Милица Томић и Зоран Пантелић, сликари, и Јелена Весић, кустос) изазвали су ових дана бурне реакције на београдској ликовној сцени. Тим пре што су програми неких других галерија попут „Хаоса”, потом Културног центра „Рекс” или Независне уметничке асоцијације „Ремонт” добили од Министарства културе средства за своје пројекте.

Револтиран таквом одлуком комисије, председник Управног одбора УЛУС-а Саша Панчић упутио је јавно писмо министру Војиславу Брајовићу, у којем је, између осталог, написао:

„Званично образложење такве одлуке гласи да наши програми не задовољавају уметничке критеријуме. Сви пројекти за Галерију УЛУС и Уметнички павиљон ’Цвијета Зузорић’ морали су да прођу селекцију Уметничког савета УЛУС-а, релевантно су процењени и као такви уврштени у програм УЛУС-а за 2008. Навешћу предложене изложбе које по вама не задовољавају уметнички критеријум: Бијенале графике, Оливера Грбић, Тафил Мусовић, Илија Босиљ, Арт Брут – Аустрија, Јосипа Пепа Пашћан, Из постмодернизма у модернизам – Словенија (Андреј Медвед и Јерко Денегри), Миодраг Миша Поповић, Нова слика, Награђени на Јесењим изложбама 1985–2005, Нови чланови УЛУС-а, Пролећна и Јесења изложба УЛУС-а, као и све самосталне и ауторске изложбе. УЛУС има око 2500 чланова различитих уметничких израза и ликовних поетика. Неозбиљно је све њих третирати кроз строги концепцијски шаблон и богату уметничку продукцију сиромашити тако уским погледом, али управо се то десило. Овакво понашање Министарства заслужује форму отвореног писма, које неће моћи да исправи донету одлуку, али ће јавности ставити на увид погрешну културну политику, коју тај ресор спроводи у области ликовне културе.”

Саша Панчић наглашава да је ово писмо упућено како би јавност сазнала које су изложбе одбијене.

– Имали смо потребу да то не остане скривено испод жита, а чланови комисије су истомишљеници унутар једног погледа на културу, не покривају целокупну сцену и искључиви су – сматра Панчић.  

Када се прелиста списак оних који су добили средства Министарства културе може се видети да су Галерија „Звоно” и Независна уметничка асоцијација „Ремонт” добиле по 1.700.000 динара, Центар за културну деконтаминацију 800.000 динара, Галерија „Хаос” 400.000 динара, Културни центар „Рекс” око 300.000 динара итд. О великој „прашини” која је пратила резултате конкурса, Дарка Радосављевић, директорка Независне асоцијације „Ремонт”, за „Политику” је рекла:

– Сва уметничка удружења добила су од Министарства културе средства за текуће одржавање, али не и за програме. Многе небуџетске галерије су добиле средства, кад је реч о програмима. Ми смо сви конкурисали, и не знамо по којој логици се одлучивало. Сматрамо да није коректно да се не одобре средства УЛУС-у. Ми се, иначе, издржавамо кроз програмску делатност, док УЛУС финансира град и држава. Е, сад, поставља се питање зашто су та средства за расподелу ове године мања него ранијих година, а пре неколико месеци се говорило да је буџет већи. Можда би требало променити пропозиције, да се различите категорије разврстају. На пример, да се одвоји финансирање путовања уметника и организација, буџетске и небуџетске организације и појединци. Знам да ове године нико није добио средства за путовања. Рецимо, група „Илегални посластичари” није добила новац за пут у Шангај, где је требало да постави таблу „Улица Краљевића Марка”, и то на ћирилици.

Коментар Борке Божовић, уметничке директорке Галерије „Хаос” био је :

– УЛУС је требало да добије средства за своје програме, али и Галерија „Хаос” је својим радом заслужила средства. Мада ми тај новац од Министарства културе добијамо тек на крају године, кад реализујемо већину својих програма. На та средства ми морамо да платимо порез држави, тако да их ми великим делом поново вратимо у државну касу. Не знам ко је био у комисији и како је процењивао, али не могу да верујем да су програми УЛУС-а толико лоши да не заслужују средства од Министарства. И, још нешто, сви ми између себе равноправно комуницирамо, боримо се и за њих као и за себе.     

Ивана Стефановић, државни секретар у Министарству културе, поводом незадовољства чланова УЛУС-а, изјавила је:

– Комисија је неприкосновена у свом раду и имали су право да деле новац по својим критеријумима. Они су своје предлоге проследили министру, а он то може да прихвати или не. У случају комисије за ликовну уметност, министар је интервенисао мало. Али, и ми смо приметили да ниједан програм УЛУС-а и УЛУПУДС-а није прошао. Нисмо хтели комисију да дезавуишемо, и министар је то прихватио. То не значи да нећемо поново све размотрити. Читава једна област или курс се не стимулише, и то је чудно. То је тема о којој ћемо разговарати и гледаћемо да пронађемо начин да неки програм ова два удружења помогнемо. Принцип је да се средства буџетских обвезника деле путем стручних комисија, али ако уочимо неправилности желимо да интервенишемо... Кад се министар буде вратио са пута, свакако ћемо о томе разговарати.

-----------------------------------------------------------

Зидови, чекић и канап

– Апсолутно није истинито званично образложење на које се позива Саша Панчић, да комисија сматра да програми УЛУС-а не задовољавају уметничке критеријуме, каже Милица Томић, члан комисије. - Наш приоритет је била подршка уметничкој продукцији која је одувек камен спотицања, и највећи проблем са којим се суочавају уметници. Како уметници финансирају своје радове? Ово питање се никад не поставља и ми смо први пут хтели да изађемо у сусрет овом проблему управо због тога што смо инсистирали на: квалитетно осмишљеним и јасно представљеним индивидуалним ауторским пројектима (уметника, кустоса и других културних радника). Излагачке институције одувек „пљачкају” фондове уметника, а читав излагачки и концептуални стандард који и данас нуде уметницима може се свести на три речи: зидови, чекић и канап и као нека новост ових дана „монитор и пројектор”. Међутим, колико је захтевно структуриран продукцијско-излагачки процес, то знају само уметници који то финансирају сами. С обзиром на минималан буџет за визуелне уметности сматрамо да излагачки проблеми институција које су на буџету града и Републике блокирају и онемогућују продукцију визуелне уметности. Кад су у питању институције, наши приоритети су били програми и пројекти институција које нису на буџету и које промовишу савремену уметност и критички разматрају друштвене, политичке и медијске околности.