И модни детаљ, и сувенир

Мада средњи век од савременог доба деле стотине година, Александра Митровић је кроз свој накит учинила да та временска раздаљина постане њихова тачка додира. Она је искористила лепоту орнамената који красе пет српских манастира саграђених у периоду од 13. до 15. века – Дечане, Сопоћане, Пећку патријаршију, Каленић и Лазарицу.

– Средњовековну уметност, која је дуго била потиснута, покушала сам да преточим у нешто модерно и практично и да је, као модни детаљ, али и пригодан аутентичан поклон, пошаљем у свет. Желела сам да укажем на те културне и духовне вредности Србије и да их у форми накита промовишем – истиче наша саговорница.

Са мајком, која је је била историчар уметности, Александра је манастире обишла још као дете. Била је задивљена племенитим детаљима архитектуре који су мирно почивали у хармонији са беспрекорно уређеним двориштем, тишином, птицама... Лепота тих орнамената дубоко јој се урезала у свест. Они су јој били инспирација, али нису баш директна копија с обзиром на то да су у сразмери другачији.

– Мој накит је уметничка интерпретација елемената из наших манастира који су у изворном облику исклесани у камену, насликани на зиду или израђени у бакру. Има их свуда. Изнад врата и прозора, на фасади, олтару, у поду... У креирању скица доста су ми помогле књиге професора Александра Дерока, нашег познатог архитекте и историчара уметности. Он је те елементе прецизно описао и приказао. Из тога сам извукла оне за које сам сматрала да могу да се пренесу на накит – објашњава Александра.

Као графички дизајнер са лакоћом и уживањем их је дизајнирала у електронској форми, али од идеје до реализације протекла је скоро деценија.

– Одабрала сам елементе, поиграла се са њима и направила комбинације које су биле логичне, међутим, пошто нисам вајар, него графички дизајнер, морала сам да кренем у потрагу за озбиљним сарадником који би ми направио калупе. Желела сам да та израда бар донекле парира ономе што је основна идеја. Моје замисли учинила је стварним вајарка Јулијана Лазић – каже ауторка.

Сваки елемент потиче из одређеног манастира, па на полеђини сваког паковања пише кратко објашњење на енглеском и српском језику када је саграђен, ко је ктитор... Тиме Александра индиректно скреће пажњу на нешто што мисли да је највредније што ми као народ имамо.

– Стицајем околности често одлазим у иностранство и не морам да се питам шта да понесем на поклон. Људима се допада чак и кад не знају позадину приче, али странци га још више цене кад открију порекло – с поносом истиче.

Овај накит првенствено је намењен женама, јер су крупнији мотиви и доста су декоративни, мада, заинтересованих има и међу мушкарцима. Присећа се бајкера који је стигао до ње са жељом да купи наруквицу. Помислила је прво да тражи поклон за жену, а он је, заправо, бирао за себе и без много проблема овај накит се лепо уклопио у бајкерски стил одевања.

Медаљоне из Пећке патријаршије и крстиће који се посебно лију искључиво од сребра ради по наруџбини. Сав остали накит је у основи рађен од цинка, накнадно посребрен и патиниран, тако да на неки начин поприма дух средњег века. Ауторки је намера да њен накит буде приступачан просечном купцу доброг укуса, а не само ексклузивној клијентели која има новца. Осим тога, колекција посребреног накита је заштићена, а три процента од продаје одлази као прилог овим манастирима.

– Ово није модни тренд, већ један од сувенира Србије. Због тога ме изузетно радује када се за моје комаде накита заинтересују дипломате из амбасада или Уједињених нација. То су обично образованији људи који разумеју шта они представљају. Неки су посетили наше манастире под заштитом Унеска и уверили се зашто су признати у свету као врхунска уметничка дела – додаје Александра Митровић.