Кад закон дозвољава убиство у самоодбрани

– Обично људи који нису правници сматрају да се нужна одбрана своди на неку врсту самоодбране или одбрану искључиво живота и тела. Међутим, није тако. Сваки човек има право да брани и своју имовину. Нужна одбрана је могућа само онда када је напад започео и док траје, а сматра се да је дозвољена и када напад очигледно предстоји. Ако је учинилац, на пример, провалник затечен у стану приликом крађе престао са крађом, напушта место догађаја и бежи, тада га власник стана не може сустићи и убити или уопште повредити – објашњава професор Шкулић.

Иако то није стриктно прописано у закону, напомиње наш саговорник, сматра се да из одређених социјално-етичких разлога одбрана мора да буде у битној мери сразмерна нападу. То значи, наводи професор, да није све допуштено у одбрани свог или туђег добра.

– Потребно је да се у одређеној мери штеди нападачево добро, али тако да то не угрози ефикасност одбране. Може се, на пример, догодити да човек провалника којег је затекао убије ударцима тешке столице у главу. Међутим, не може неко да се убије тек тако само зато што је напао нечију имовину, а да је притом постојао ефикасан алтернативни начин одбране, односно онај који се не би свео на лишавање човека живота. Ако постоји изразита несразмера између средстава напада и одбране, сматраће се да је нужна одбрана прекорачена. На пример, то би био случај, ако онај који је нападнут рукама, хладнокрвно пуца на нападача из ватреног оружја. Међутим, ако је нападач физички веома јак или познаје неке ефикасне борилачке вештине, могло би да се сматра да постоји несразмерност. Углавном, нема дефинитивне законске формуле, већ је то процена у пракси, која се заснива на свим релевантним објективним и субјективним околностима – наводи професор кривичног права.

Како у пракси установити где је граница нужне одбране? Она, објашњава Шкулић, може да буде прекорачена само када је реч о такозваном интензивном прекорачењу, односно када одбрана није сразмерна нападу, то јест када није била неопходно потребна.

– На пример, ако неко човеку покуша да отме кесу са намирницама које је купио на пијаци, а нападнути га убије хицем из пиштоља или га убоде ножем у срце. Тако учињено кривично дело онога ко се претходно бранио, па је са одбраном „претерао”, није прекорачење нужне одбране, већ представља посебно кривично дело, али то што је претходно постојао противправни напад, представља значајну олакшавајућу околност за таквог учиниоца – објашњава наш саговорник.

Упитан сматра ли да треба нешто мењати у нашем Кривичном законику, Шкулић одговара да су његова правила која се односе на нужну одбрану сасвим адекватна. Наш КЗ, каже професор, спада у сам европски врх по висини прописаних казни.

– С друге стране, можда је наша пракса још несклона нешто ширем тумачењу када постоји, а када не адекватна врста одбране, као и начин и интензитет одбране који је неопходан да би се сматрало да је човек поступао у нужној одбрани. Чини ми се да овде није толико проблем у закону, колико у сувише крутој пракси – наводи професор.

Пракса ЕУ и САД

Када је реч о нужној одбрани, закони и пракса у ЕУ релативно су слични нашим прописима. Нешто је другачије у САД, мада ни тамо то није флексибилно како се понекад тумачи на основу холивудских филмова и извештавања медија.

– У САД је још жива традиција „дивљег запада”, али ни тамо није могуће убити човека штитећи своју имовину. И у САД је значајан услов за самоодбрану, односно неку врсту нужне одбране, одговарајућа сразмерност. То значи да се у САД у самом закону стриктно захтева директна пропорционалност између онога што се напада и онога што се повређује у одбрани од напада, што код нас и није случај. Постоје посебне ситуације, али ни тада није реч о „бланко дозволи за убиство”. У САД се традиционално испољава изузетно велика пажња заштити кућног дома. Према концепцији одбране дома, човек који је нападнут у својој кући има изузетно широко право на одбрану у погледу интензитета одбране у односу на напад – објашњава професор Милан Шкулић.