Блажи облик тиранитиса

Пра­вед­ни­ци ко­ји су из­га­ра­ли од же­ље да „ксе­но­фо­ба” и „ауто­кра­ту” ба­це на сме­тли­ште исто­ри­је не­дав­но су и ствар­но до­би­ли шан­су да не­што ура­де по­во­дом ње­го­вих овла­шће­ња. У Ка­пи­тол хил је сти­гао пред­лог за­ко­на ко­јим би се Трам­пу одо­бри­ло да прак­тич­но нео­гра­ни­че­но над­зи­ре ко­му­ни­ка­ци­је до­ма­ћих и стра­них др­жа­вља­на. Све што је кон­гре­сме­ни тре­ба­ло да ура­де би­ло је да ка­жу „не”. Ве­ћи­на, ко­ју су чи­ни­ли и ре­пу­бли­кан­ци и де­мо­кра­те, ре­кла је „да”. Пред­сед­ни­ку ко­га оп­ту­жу­ју за не­по­што­ва­ње за­ко­на, оме­та­ње ис­тра­га и шу­ро­ва­ње са стра­ним си­ла­ма, кон­гре­сме­ни и се­на­то­ри да­ли су од­ре­ше­не ру­ке у шпи­јун­ским по­сло­ви­ма. Пред­лог је одо­брен за­хва­љу­ју­ћи ве­ли­ком бро­ју гла­со­ва не са­мо кон­зер­ва­тив­них већ и ли­бе­рал­них по­ли­ти­ча­ра.

Да ствар бу­де још го­ра, „за” је гла­сао врх Де­мо­крат­ске стран­ке. Де­мо­кра­те ко­је су се нај­ви­ше ис­ти­ца­ле у опи­си­ва­њу Трам­па као де­спо­та, нај­стра­стве­ни­је су бра­ни­ле за­кон ко­ји ње­го­вим тај­ним слу­жба­ма да­је за пра­во да у број­ним слу­ча­је­ви­ма без суд­ског на­ло­га пре­сре­ће по­ру­ке и раз­го­во­ре. Нен­си Пе­ло­си, ко­ја убе­ђу­је би­ра­че да је пред­сед­ник ра­си­ста, би­ла је јед­на од нај­ве­ћих за­го­вор­ни­ка пред­ло­га да ад­ми­ни­стра­ци­ја на че­лу са Трам­пом ухо­ди ди­ги­тал­не ко­му­ни­ка­ци­је аме­рич­ких др­жа­вља­на и стра­на­ца без суд­ског на­ло­га. Пред­се­да­ва­ју­ћа Пред­став­нич­ког до­ма за вре­ме Ба­ра­ка Оба­ме твр­ди да шеф Бе­ле ку­ће во­ди кр­ста­шки рат про­тив иле­гал­них ими­гра­на­та, али јој ни­је па­ло на па­мет да по­диг­не ру­ку про­тив за­ко­на ко­ји би мо­гао би­ти ис­ко­ри­шћен и про­тив усе­ље­ни­ка без до­ку­ме­на­та. 

НИ­ЈЕ БАШ ТО­ЛИ­КИ ТИ­РА­НИН: Ор­га­ни­за­ци­је за за­шти­ту људ­ских пра­ва упо­зо­ра­ва­ју да је ово нај­го­ра вер­зи­ја за­ко­на ко­јим су На­ци­о­нал­ној без­бед­но­сној аген­ци­ји (НСА) и Фе­де­рал­ном ис­тра­жном би­роу (ФБИ) да­та ши­ро­ка овла­шће­ња још за вре­ме Џор­џа Бу­ша. По­сле гла­са­ња у Пред­став­нич­ком до­му и Се­на­ту, НСА и ФБИ по­ста­ли су још моћ­ни­ји иако са­да ра­де за До­нал­да Трам­па, у ко­ме ва­шинг­тон­ски еста­бли­шмент ка­же да без­ма­ло ви­ди ђа­во­ла. Са­да је ја­сно да број­ни Трам­по­ви кри­ти­ча­ри уоп­ште не ми­сле оно што из­го­ва­ра­ју о ње­му. Зар би чо­ве­ку за ко­га ве­ру­ју да је ру­ски шпи­јун одо­бри­ли да нео­гра­ни­че­но шпи­ју­ни­ра Аме­ри­кан­це? Зар би ауто­кра­ти по­кло­ни­ли ја­че слу­жбе не­го што их је имао Ба­рак Оба­ма? За­ко­но­дав­ци су и ра­ни­је по­др­жа­ва­ли из­вр­шну власт у над­зо­ру ко­му­ни­ка­ци­ја без суд­ског на­ло­га, али та­да су ма­кар ис­ти­ца­ли да је на че­лу ад­ми­ни­стра­ци­је био Оба­ма, за ко­га се сма­тра­ло да је ра­зу­ман и склон по­што­ва­њу за­ко­на. Ре­пу­бли­кан­ци и де­мо­кра­те ко­ји су по­др­жа­ли овај пред­лог и од­ба­ци­ли аманд­ман о оба­ве­зном суд­ском на­ло­гу, из­гу­би­ли су пра­во да ви­ше икад Трам­па на­зо­ву де­спо­том, ру­ском ма­ри­о­не­том и чо­ве­ком ко­ји оме­та ис­тра­гу у ко­рист са­рад­ни­ка и срод­ни­ка. То са­да мо­гу да ка­жу са­мо по­ли­ти­ча­ри по­пут де­мо­крат­ске се­на­тор­ке Ели­за­бет Во­рен ко­ја је гла­са­ла про­тив за­ко­на, на­во­де­ћи да је то ко­рак уна­зад у за­шти­ти при­ват­но­сти гра­ђа­на. 

СВЕ СЕ МЕ­ЊА ОСИМ ВА­ШИНГ­ТО­НА: У ме­ђу­вре­ме­ну смо ушли у дру­гу го­ди­ну Трам­по­ве ере. Пре тач­но два­на­ест ме­се­ци до­шао је на власт и мно­ги су упо­зо­ра­ва­ли да Аме­ри­ка ви­ше ни­кад не­ће би­ти иста. За­ни­мљи­ва је то те­за јер под­ра­зу­ме­ва да се зе­мља из те­ме­ља про­ме­ни­ла док је пре­сто­ни­ца оста­ла не­так­ну­та. Ва­шинг­тон је и да­ље ме­сто у ко­јем мо­же би­ти уга­ше­на са­ве­зна вла­да због не­сла­га­ња по­ли­тич­ких про­тив­ни­ка. То је још град у ко­јем се ти исти по­ли­тич­ки про­тив­ни­ци сла­жу да по­не­кад тре­ба одо­бри­ти аген­ци­ја­ма да вр­шља­ју по лич­ним по­да­ци­ма без суд­ског на­ло­га. На­вод­но је та­ко због бор­бе про­тив те­ро­ри­зма. Са­мо због то­га тре­ба се жр­тво­ва­ти и про­гле­да­ти кроз пр­сте пред­сед­ни­ку за ко­га се ина­че ве­ру­је да па­ти од раз­ли­чи­тих об­ли­ка ауто­ри­та­ри­зма. По­ме­ну­то гла­са­ње је по­ка­за­ло да Трам­по­ви не­при­ја­те­љи, ипак, из­гле­да не ве­ру­ју да он бо­лу­је од ти­ра­ни­ти­са. Или то мо­жда и ни­је ва­жно. Да­нас-су­тра, не­ко ће дру­ги би­ти пред­сед­ник, мо­жда баш не­ко од њих, и не тре­ба се ли­ша­ва­ти мо­гућ­но­сти Ве­ли­ког бра­та. За­кон се од­но­си на сле­де­ћих шест го­ди­на. То је мно­го ви­ше не­го што они да­ју Трам­пу.