Сав тај џез дадаизма

Ово де­ло, по­ред ис­црп­ног и струч­ног пре­гле­да ње­го­вог жи­во­та и ра­да, пред чи­та­лач­ком пу­бли­ком ак­ту­е­ли­зу­је и Алек­си­ће­ве ли­ков­не кри­ти­ке, са­ку­пље­не на јед­ном ме­сту, ма­ло­бро­јан али дра­го­цен фо­то-ма­те­ри­јал и ре­про­дук­ци­је умет­нич­ких де­ла ауто­ра о ко­ји­ма је Алек­сић пи­сао и то из фон­до­ва На­род­ног му­зе­ја у Бе­о­гра­ду, Га­ле­ри­је Ма­ти­це срп­ске из Но­вог Са­да и На­род­ног му­зе­ја из Сме­де­рев­ске Па­лан­ке. Све то под­се­ћа на лич­ност ко­ја је по­зна­ва­ла во­де­ће европ­ске да­да­и­сте Кур­та Шви­тер­са, Ра­у­ла Ха­у­сма­на, Ри­хар­да Хил­сен­бе­ка, Мак­са Ерн­ста, ко­ја је са­ра­ђи­ва­ла са Бран­ком Ве По­љан­ским и Љу­бо­ми­ром Ми­ци­ћем, ко­ја је раз­ма­тра­ла ства­ра­ла­штво Вла­ди­ми­ра Та­тљи­на и Алек­сан­дра Ахи­пен­ка, али и Уро­ша Пре­ди­ћа, То­му Ро­сан­ди­ћа, Јо­ва­на Би­је­ли­ћа, Ми­ла Ми­лу­но­ви­ћа, Ми­ла­на Ко­њо­ви­ћа, Сто­ја­на Ара­ли­цу, Пе­тра До­бро­ви­ћа, Ми­ле­ну Па­вло­вић Ба­ри­ли, Љу­би­цу Цу­цу Со­кић... 

Алек­си­ће­ву суд­би­ну, до­не­кле скри­ве­ну, от­кри­ва­ла је аутор­ка књи­ге то­ком ско­ро три де­це­ни­је.

– Ин­те­лек­ту­ал­на за­о­став­шти­на Дра­га­на Алек­си­ћа он­да ка­да је раз­ма­тра­на оце­њи­ва­на је, ма­ње-ви­ше, у окви­ри­ма ње­го­вог аван­гард­ног де­ло­ва­ња. Шта­ви­ше, и та ета­па је на­кон Дру­гог свет­ског ра­та, у ко­јем је био за­то­чен и му­чен, због че­га је до­жи­вот­но имао уру­ше­но здра­вље, ду­го би­ла „за­ту­ре­на” као ма­ње зна­чај­на у од­но­су над­ре­а­ли­стич­ке ак­тив­но­сти у ко­ји­ма су уче­ство­ва­ли во­де­ћи ак­те­ри по­сле­рат­ног кул­тур­ног жи­во­та Мар­ко Ри­стић, Ду­шан Ма­тић, Алек­сан­дар Ву­чо и дру­ги. Ње­го­ва пе­снич­ка про­дук­ци­ја је би­ла до­ступ­ни­ја, зна­ло се за ње­го­ве по­ку­ша­је ба­вље­њем фил­мом, по­во­дом ње­го­ве смр­ти об­ја­вље­но је у ча­со­пи­су „Књи­жев­ност” не­ко­ли­ко пе­са­ма и све га је то, не­ка­ко, сме­сти­ло у исто­ри­ју књи­жев­но­сти, од­но­сно по­е­зи­је. Кри­ти­чар­ски рад, ве­о­ма зна­ча­јан сег­мент, остао је ме­ђу стра­ни­ца­ма днев­них но­ви­на у би­бли­о­те­ка­ма и до­бар део то­га још увек че­ка да бу­де про­чи­тан и ко­мен­та­ри­сан – ка­же Ја­сна Јо­ва­нов. 

Ево­ци­ра­ју­ћи ње­гов пут, она ис­ти­че Праг, као град у ко­јем је сту­ди­рао и сте­као пр­ве кон­так­те са да­да­и­сти­ма, по­том од­ла­зак у За­греб, и пе­ри­од ра­да у „Зе­ни­ту” и из­да­ва­ња соп­стве­них пу­бли­ка­ци­ја „Da­da-Tank ” и „Da­da Jazz”, и на кра­ју до­ла­зак у Бе­о­град, ка­да по­чи­ње ње­го­ва са­рад­ња са број­ним ли­сто­ви­ма, нај­ви­ше днев­ни­ком „Вре­ме”, у ко­јем об­ја­вљу­је на спе­ци­фи­чан на­чин об­ли­ко­ва­ну ли­ков­ну, књи­жев­ну, филм­ску и по­зо­ри­шну кри­ти­ку до 1935, по­ста­ју­ћи та­ко и хро­ни­чар јед­ног вре­ме­на. 

– Лу­ци­дан и ра­до­знао, лак­ше је при­хва­тио ди­на­ми­зам и из­ме­ште­ност да­да­и­зма од тра­ди­ци­о­нал­них књи­жев­них об­ли­ка. За Алек­си­ћа да­да­и­зам „му­зи­ци­ра сли­кар­ским сти­хом скулп­ту­ра или сли­ка му­зи­ко-скулп­ту­ре сти­хо­ви­ма”. Чак и ка­да је све­сно од­лу­чио да на­пу­сти да­да­и­стич­ку прак­су, он је по­ка­зао да сво­је­вр­стан да­да­и­стич­ки во­ка­бу­лар, па­ра­док­сал­не фор­му­ла­ци­је, ма­те­ма­тич­ке фор­му­ле, ви­зу­ел­на по­е­зи­ја, ти­по­граф­ске сли­ке, оно­ма­то­пеј­ско из­ра­жа­ва­ње, бокс, бр­зи­на филм­ских сли­ка и „сав тај џез” мо­гу да ево­лу­и­ра­ју. Оно што је за­у­век Алек­сић са­чу­вао као део свог лич­ног из­ра­за је­сте спе­ци­фи­чан, нео­би­чан реч­ник ко­јим се из­ра­жа­вао и ко­ји по­ка­зу­је да јед­ном да­да­и­ста, за­у­век оста­је да­да­и­ста, чак и ка­да за­ви­ру­је у ате­љеа на­ших, у то вре­ме нај­по­зна­ти­јих умет­ни­ка ко­ји са тим по­кре­том ни­су има­ли ве­зе и о ко­ји­ма из­но­си сво­је су­до­ве – об­ја­шња­ва на­ша са­го­вор­ни­ца ње­го­ву спо­соб­ност и за ана­ли­тич­ко и син­те­тич­ко ми­шље­ње и до­дат­но осве­тља­ва ње­го­во ме­сто у та­да­шњим кри­ти­чар­ским кру­го­ви­ма:

– Он ни­је био ви­зи­о­нар по­пут Раст­ка Пе­тро­ви­ћа, ни­ти ар­би­тар као Бран­ко По­по­вић, ни­ти је био склон ка фор­му­ли­са­њу тер­ми­но­ло­ги­је по­пут То­до­ра Ма­ној­ло­ви­ћа или ра­то­бо­ран као Ко­ста Страј­нић, али је сва­ка­ко аутен­ти­чан.