Ја сам тотално заборављена глумица

Гледамо фотографије које глумица Весна Малохоџић брижљиво чува. Остварила је запажене улоге у филмовима: „Једанаеста заповест”, „Права љубав”, „Живот је масовна појава”, „Сутјеска”, „Трен”, „Није него”, „Тесна кожа”, 2. и 4. део, „Ноћ пуног месеца”. Гледаоци је памте по телевизијским серијама „Куда иду дивље свиње”, „Врућ ветар”, „Изданци из опаљеног грма”, „Димитрије Туцовић”, „Више од игре”, „И то се зове срећа”, „Седам секретара СКОЈ-а”, „Приче преко пуне линије”, „Слом”, „Југовићи”, „Бољи живот”, „Хајде да живимо заједно”, „Вук Караџић”. ТВ Београд је за Вука Караџића освојила „Гран-при Европе” за најбоље ТВ остварење 1988. године.

Весна Малохоџић је и даље лепа и плени звонким гласом, савршеном дикцијом и, наравно, прекрасним очима. Живи скромно, каже, живот ју је научио томе. Недостају јој најмилији, млађег брата је прерано изгубила.

Неодољиво подсећа на холивудску диву Одри Хепберн. Право је чудо да у мноштву исечака из домаће и стране штампе нико није запазио ту упадљиву сличност.

Последњу улогу одиграла је у ТВ драми „Сеоба Срба”, 1994.

И од тада... А све је почело са емисијом „Концерт за млади, луди свет”.

– После матуре у Првој београдској гимназији, по жељи родитеља, уписала сам Медицински факултет, а за своју душу положила пријемни испит на Академији за позориште, филм и телевизију у класи легендарне професорке Огњенке Милићевић, у којој су били и Мики Манојловић, Предраг Ејдус, Феђа Стојановић, Весна Фила, Милан Цаци Михаиловић... – помало сетним осмехом почиње причу Весна Малохоџић. – Тек када сам положила све испите на првој години, усудила сам се да признам родитељима да студирам глуму.

Пред камере је први пут стала као водитељ популарне емисије ТВ Београд – „Концерт за млади, луди свет”, 1968. године. Била је у гимназији када је добила и прву улогу на филму, и то у Булајићевој „Битки на Неретви”. Већ са 19 година постаје глумица на коју се озбиљно рачуна.

– Нисам могла да верујем да сам на снимању у Бугојну са звездама као што су Ирена Папас, Силва Кошћина, Јул Бринер, Орсон Велс!

Прву награду добила је већ на другој години судија, као најбољи дебитант у филму „Једaнаеста заповест” Ванча Кљаковића на Филмском фестивалу у Пули. И редом осваја: Ниш, Шабац... Занимљиво је да је овај филм с великим успехом приказан на Бечком бијеналу и био у комерцијалној селекцији Филмског фестивала у Кану.

– Била је то велика срећа за мене. Није лака улога, али...

Због студија присуствовала је само на неколико премијера. Још чува интервјуе који су објављени у холандским новинама: „Југословенска звезда код нас на премијери свога филма”, „Југословенска звезда у посети, вечерас премијера...”

Снимала је и по дванаест сати како би стигла на предавања. Била је пресрећна што су баш њу одабрали из целе Југославије јер, наглашава, тада су се због велике конкуренције тешко добијале улоге.

Одмах по завршетку студија са професорком Огњенком Милићевић предавала је на летњем семестру америчким студентима на Универзитету Висконсин...

– Нисам знала, док нисам отишла у Америку, да је наша академија рангирана као друга у свету, одмах иза руске.

Редитељи су волели да с њом раде. Тражили су је и Вељко Булајић, и Славољуб Стефановић Раваси, и Едуард Галић, и Зоран Чалић, и Мирза Идризовић, и Стипе Делић, и Мића Милошевић, и Столе Јанковић, и Милан Живковић, и Александар Ђорђевић, и Ђорђе Кадијевић, и Петар Теслић, и Сава Мрмак... Није одбијала улоге.

У култној серији „Куда иду дивље свиње” Ивана Хетриха први пут је глумила са Љубишом Самарџићем.

– Тресла сам се као прут. Љубиша Самарџић је био велика звезда, а ја почетник. Пожалила сам му се. „Мала, ништа се не секирај, опусти се.” Ноге су ми се одсекле. Кад си млад, наравно да сумњаш у себе. А играм девојку која је заљубљена у њега... То мора да буде искрено. Ако није искрено, онда од тога нема ништа. Путовала сам све време од Загреба до Београда и назад. Кренем возом и ујутру почнемо са снимањем. Био је то темпо који меље, али не смем да изостанем са часова. Да нисам била добар студент, можда не бих успела. За проводе нисам имала времена. Ишла сам ка томе да будем међу најбољима.

И била је.

Опус Весне Малохоџић је велики. Играла је у 12 филмова, 11 серија, 22 драме. За Дечју редакцију снимила је три бајке, у режији Вере Бјелогрлић, водила је и забавну емисију „Дискотека у шест корака”. Са позоришном представом „Фанфарони и камелеони” обишла је целу Југославију.

Прича нам и о Зорану Радмиловићу, кога је много заволела.

– Био је велики глумац, с њим сам играла у серији „Више од игре”. Много му дугујем што је моја Францускиња била таква у Градини. Ако нисте на његовом валу, он је то осећао. А начин на који се мени обраћао, наши погледи... Кад ми каже шери, а ја њему ви шер, видело се да он то мисли. Била сам почаствована када ме је позвао да попијем кафу с његовом супругом Дином Рутић и с њим у породичној кући. То је он ретко чинио.

У РТС није ногом крочила 22 године. Зашто?

– Заборављена сам – на лицу јој се види сета. – Каријеру сам почела са забавном емисијом „Концерт за млади луди свет” 1968, а последње што сам радила је ТВ драма „Сеоба Срба”, 1994. Нико ме већ 22 године није позвао, а уткала сам 26 година свог великог рада у телевизију.

– Шта сам све могла да урадим у карактерним улогама? Нисам могла бити гора, већ само боља. Животно искуство је било све веће. Дошла сам у зреле године. Видим ко све данас снима и просто ми буде жао. Било је улога које сам могла да одиграм. Све могуће награде сам им донела и презентовала телевизију по свету.

И набраја... Главна награда за женску улогу у ТВ филму „Роман о контрабасу” на фестивалу у Монтреу, прва награду за „Руди” у Неуму, као најбоља драма 1988. у југословенској продукцији, специјална награда за ТВ филм за децу „Ружин пупољак” у режији Драгослава Лутовца у Монтреу...

Моје име се везује за „златно доба” телевизије, када су у успону били серијски и филмски програм. Али...