Русија и САД игноришу Курде
Новим упадом своје војске на север Сирије, у курдски кантон Африн, Турска је нашла начин да рашчисти рачуне са Русијом око спора који је избио између њих због офанзиве Башара ел Асада и његових савезника на побуњеничку енклаву Идлиб. Осим што ће у Африну надокнадити територије које сиријски побуњеници губе у Идлибу и што ће одбити Курде са дела своје границе, Турска ће овим потезом умањити и зону утицаја САД у Сирији. Процена Анкаре је, по свему судећи, била добра, пошто и Руси и Американци тренутно делују готови да игноришу позиве Курда у помоћ и да дозволе Турцима ширење њиховог феуда на северу Сирије све док то не угрожава сфере које су они себи оружјем изрезали, превасходно на западу, односно на истоку те земље.
Већ је првим продором својих трупа у Сирију, лета 2016. године, Турска усекла клин између Африна, који лежи ка западу Сирије, и источнијих области под контролом Курда, које Анкара сматра за терористе, то јест за инспираторе и потенцијалне помагаче сецесионистичких тежњи њихових сународника у Турској.
Снаге под командом председника Реџепа Тајипа Ердогана, укључив и сиријске побуњеничке групе повезане са Турцима, тада су и опколиле Африн, намештајући се за будућу офанзиву. Још се онда могло претпоставити да ће се она једном и збити, тако да је сада једино питање због чега је покренута управо у овом часу.
Један од разлога би могло бити то што побуњенике у Идлибу, јединој њиховој енклави на северозападу, одакле могу ударати на кључна западна подручја која држи режим, од почетка године потискују јединице Асада и његових савезника. Турска се, како је ставила до знања низом изјава високих званичника, још није помирила с останком Асада на власти, премда се чини да су га Русија и Иран учврстиле толико да је пад сиријског председника засад немогућ сем у случају политичке нагодбе са његовим страним покровитељима. Превише згодно за сиријску опозицију у овом тренутку да би се олако поверовало како је то случајност, побуњеници су протеклих недеља повели сопствене контраофанзиве у неколико важних области, показавши да им ресурси нису пресушили. Да и даље имају помоћ страних спонзора, још више се учинило вероватним када је дроновима за какве се раније није знало да их побуњеници имају управо сада, у овако преломном тренутку, нападнута руска база у Сирији.
Руски председник Владимир Путин је поручио да његов стари-нови пријатељ Ердоган, мада је протестовао због офанзиве на Идлиб, није тај који је дао дронове побуњеницима, али су из Дамаска, макар полузванично, упирали прстом управо на Турке радије него на Саудијску Арабију или Катар, одакле је такође упућивана помоћ сиријској опозицији. Путин је, скидајући кривицу са Ердогана, избегао да оптужи било кога и тиме закомпликује себи положај на Блиском истоку тек што је Русија опет постала пожељан партнер у том региону.
Пред Путином је Ердоган нападом на Курде у Африну у овом тренутку заоштрио и свој захтев да представници тог народа не добију позив да буду учесници мировних преговора које Русија ускоро организује у Астани. На то је турског председника испровоцирала и најава САД –такође можда намерно темпирана да изазове турску реакцију и онемогући Путину да се заузме за Курде науштрб драгоценог савезништва са Ердоганом – да ће Курди чинити половину снага од 30.000 људи који ће, уз америчку помоћ, чувати границу Сирије ка Турској и Ираку.
Но, опет, Курди су овде само један фактор у одлукама страних сила у Сирији, јер су Американци најавили и да ће, између осталог и помоћу тих „граничарских” јединица, до даљег задржати своје војно присуство у овој земљи, где званично имају око 2.000 људи. Прва званична објава такве америчке политике образложена је не само потребом да се спречи поновни успон Исламске државе него и да се сузбије утицај Ирана и да се обезбеди политичко решење у Сирији. У преводу, САД су потврдиле да од стратешки важних области на истоку, као и на североистоку Сирије, делова те државе за који су се, напредујући ка њима уз Курде, тркали са Асадом и његовим савезницима, неће дићи руке без обзира на слом најескстремније џихадистичке формације.
За Африн је, међутим, када је Ердоган недавно најавио турску офанзиву, Америка поручила да га неће бранити: нити до њега могу продрети, нити имају резона за то јер су за запад Сирије већ схватили да га морају препустити другима. Јесте да су Курди велики амерички савезници, али већ их је Вашингтон продао у Ираку – где су изгубили шансу и за истинску аутономију, камоли независност – па може и у Сирији, у којој ипак задржавају неке територије. Притом, Турска у Африн продире с појединим групама Слободне сиријске армије, коју су наоружавали и Американци, док у Идлибу тло под ногама губе радикалније, исламистичке снаге међу побуњеницима.
Руси су пак из Африна повукли своје снаге, ослобађајући пут Турцима. Ако претходно и нису били сасвим одустали од кокетирања са Курдима, сада су, изгледа, у Москви проценили да је ипак важније учинити уступак Турцима, макар он подразумевао и ширење побуњеничких снага повезаних са Анкаром и фактичко трговање сиријским територијама.
Питање је, ипак, како ће на то реаговати Асад и Иранци, као и како ће се сви актери рата понашати кад на ред буде дошло прегањање око тога коме ће припасти они јужни делови Сирије које такође контролишу побуњеници. Положај донекле налик турском ту има Израел, наспрам, опет, Иранаца и Асада, уз Русију која је у средини, настојећи да задовољи све и тиме очува сопствене интересе. У осталим подручјима Сирије, чини се да је о неформалном разграничењу зона утицаја већ одлучено.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
