Rusija i SAD ignorišu Kurde
Novim upadom svoje vojske na sever Sirije, u kurdski kanton Afrin, Turska je našla način da raščisti račune sa Rusijom oko spora koji je izbio između njih zbog ofanzive Bašara el Asada i njegovih saveznika na pobunjeničku enklavu Idlib. Osim što će u Afrinu nadoknaditi teritorije koje sirijski pobunjenici gube u Idlibu i što će odbiti Kurde sa dela svoje granice, Turska će ovim potezom umanjiti i zonu uticaja SAD u Siriji. Procena Ankare je, po svemu sudeći, bila dobra, pošto i Rusi i Amerikanci trenutno deluju gotovi da ignorišu pozive Kurda u pomoć i da dozvole Turcima širenje njihovog feuda na severu Sirije sve dok to ne ugrožava sfere koje su oni sebi oružjem izrezali, prevashodno na zapadu, odnosno na istoku te zemlje.
Već je prvim prodorom svojih trupa u Siriju, leta 2016. godine, Turska usekla klin između Afrina, koji leži ka zapadu Sirije, i istočnijih oblasti pod kontrolom Kurda, koje Ankara smatra za teroriste, to jest za inspiratore i potencijalne pomagače secesionističkih težnji njihovih sunarodnika u Turskoj.
Snage pod komandom predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, uključiv i sirijske pobunjeničke grupe povezane sa Turcima, tada su i opkolile Afrin, nameštajući se za buduću ofanzivu. Još se onda moglo pretpostaviti da će se ona jednom i zbiti, tako da je sada jedino pitanje zbog čega je pokrenuta upravo u ovom času.
Jedan od razloga bi moglo biti to što pobunjenike u Idlibu, jedinoj njihovoj enklavi na severozapadu, odakle mogu udarati na ključna zapadna područja koja drži režim, od početka godine potiskuju jedinice Asada i njegovih saveznika. Turska se, kako je stavila do znanja nizom izjava visokih zvaničnika, još nije pomirila s ostankom Asada na vlasti, premda se čini da su ga Rusija i Iran učvrstile toliko da je pad sirijskog predsednika zasad nemoguć sem u slučaju političke nagodbe sa njegovim stranim pokroviteljima. Previše zgodno za sirijsku opoziciju u ovom trenutku da bi se olako poverovalo kako je to slučajnost, pobunjenici su proteklih nedelja poveli sopstvene kontraofanzive u nekoliko važnih oblasti, pokazavši da im resursi nisu presušili. Da i dalje imaju pomoć stranih sponzora, još više se učinilo verovatnim kada je dronovima za kakve se ranije nije znalo da ih pobunjenici imaju upravo sada, u ovako prelomnom trenutku, napadnuta ruska baza u Siriji.
Ruski predsednik Vladimir Putin je poručio da njegov stari-novi prijatelj Erdogan, mada je protestovao zbog ofanzive na Idlib, nije taj koji je dao dronove pobunjenicima, ali su iz Damaska, makar poluzvanično, upirali prstom upravo na Turke radije nego na Saudijsku Arabiju ili Katar, odakle je takođe upućivana pomoć sirijskoj opoziciji. Putin je, skidajući krivicu sa Erdogana, izbegao da optuži bilo koga i time zakomplikuje sebi položaj na Bliskom istoku tek što je Rusija opet postala poželjan partner u tom regionu.
Pred Putinom je Erdogan napadom na Kurde u Afrinu u ovom trenutku zaoštrio i svoj zahtev da predstavnici tog naroda ne dobiju poziv da budu učesnici mirovnih pregovora koje Rusija uskoro organizuje u Astani. Na to je turskog predsednika isprovocirala i najava SAD –takođe možda namerno tempirana da izazove tursku reakciju i onemogući Putinu da se zauzme za Kurde nauštrb dragocenog savezništva sa Erdoganom – da će Kurdi činiti polovinu snaga od 30.000 ljudi koji će, uz američku pomoć, čuvati granicu Sirije ka Turskoj i Iraku.
No, opet, Kurdi su ovde samo jedan faktor u odlukama stranih sila u Siriji, jer su Amerikanci najavili i da će, između ostalog i pomoću tih „graničarskih” jedinica, do daljeg zadržati svoje vojno prisustvo u ovoj zemlji, gde zvanično imaju oko 2.000 ljudi. Prva zvanična objava takve američke politike obrazložena je ne samo potrebom da se spreči ponovni uspon Islamske države nego i da se suzbije uticaj Irana i da se obezbedi političko rešenje u Siriji. U prevodu, SAD su potvrdile da od strateški važnih oblasti na istoku, kao i na severoistoku Sirije, delova te države za koji su se, napredujući ka njima uz Kurde, trkali sa Asadom i njegovim saveznicima, neće dići ruke bez obzira na slom najeskstremnije džihadističke formacije.
Za Afrin je, međutim, kada je Erdogan nedavno najavio tursku ofanzivu, Amerika poručila da ga neće braniti: niti do njega mogu prodreti, niti imaju rezona za to jer su za zapad Sirije već shvatili da ga moraju prepustiti drugima. Jeste da su Kurdi veliki američki saveznici, ali već ih je Vašington prodao u Iraku – gde su izgubili šansu i za istinsku autonomiju, kamoli nezavisnost – pa može i u Siriji, u kojoj ipak zadržavaju neke teritorije. Pritom, Turska u Afrin prodire s pojedinim grupama Slobodne sirijske armije, koju su naoružavali i Amerikanci, dok u Idlibu tlo pod nogama gube radikalnije, islamističke snage među pobunjenicima.
Rusi su pak iz Afrina povukli svoje snage, oslobađajući put Turcima. Ako prethodno i nisu bili sasvim odustali od koketiranja sa Kurdima, sada su, izgleda, u Moskvi procenili da je ipak važnije učiniti ustupak Turcima, makar on podrazumevao i širenje pobunjeničkih snaga povezanih sa Ankarom i faktičko trgovanje sirijskim teritorijama.
Pitanje je, ipak, kako će na to reagovati Asad i Iranci, kao i kako će se svi akteri rata ponašati kad na red bude došlo preganjanje oko toga kome će pripasti oni južni delovi Sirije koje takođe kontrolišu pobunjenici. Položaj donekle nalik turskom tu ima Izrael, naspram, opet, Iranaca i Asada, uz Rusiju koja je u sredini, nastojeći da zadovolji sve i time očuva sopstvene interese. U ostalim područjima Sirije, čini se da je o neformalnom razgraničenju zona uticaja već odlučeno.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
