Ми певамо поезију

Иза себе има много операција на срцу и пет стентова, али на то не обраћа пажњу. Труди се да живи пуним плућима, да проживи све што је пропустио, да искуси нове доживљаје. Јер, живот му је дао другу шансу. Тако размишља Зоран Дашић Даша, музичар, композитор, текстописац, гитариста, књижевник и вођа групе „Легенде” која ће великим концертом у Сава центру 16. фебруара заокружити 30 година успешне каријере. И то у континуитету.

Иако често осећа летаргију због времена у којем живимо, ипак сматра да има разлога да буде срећан јер су му се оствариле све три животне жеље. Прва је била да постане познати музичар. Друга, да уђе у кућу „Политика”, слушајући занимљиве приче својих пријатеља новинара. И то је остварио. Петнаест година је био уредник у нашој кући и проживео многе лепе тренутке, између редакције и чувеног „Бермудског троугла” – кафана „Шуматовац”, „Под липом” и „Грмеч”. А затим, његове мисли су се усмериле на тадашњу ТВ Београд. Желео је да прошири хоризонте. И ова жеља му се испунила. Пензију је дочекао као музички уредник националне медијске куће. Шта још више пожелети од живота. Мада се све више преиспитује да ли је вредело све што је стварао и да ли ће његове песме оставити траг у времену. Овакве мисли му наиђу када се изнова разочара у неквалитет и  бројне „звезде” и „звездице” које искачу из телевизора.

„Легенде” су почеле као алтернатива и дан-данас се тако осећају, тврди Дашић. То значи да никада нису пратили трендове и да су се увек држали својих принципа. Нису били ни народњаци, ни забавњаци, већ нешто између. Спој разних праваца чија је основа традиционална и староградска музика. Поносни су на то што и даље стварају ауторску музику и што имају богат репертоар (око 150 композиција).

– Ми певамо поезију – каже наш саговорник. А да је реч о заиста правој књижевности у њиховој музици потврђује и његово чланство у Удружењу књижевника Србије, што му је најдраже признање и потврда да оно што ради   има вредност.

Њихову музику слушају само они посвећени, који имају стрпљења. Довољно је да одвоје неколико минута па да их мелодија опусти и поведе у нека давна романтична времена.

– Никада нам новац није био пресудан, већ да трајемо. И што је најважније, сачували смо образ! О својој каријери могу да причам потпуно отворено, без стида. Заокружили смо 30 година и свака наредна сезона је божји дар. Немамо више великих планова, трудићемо се да одржимо квалитет. И ослушкиваћемо публику. Јер нам није циљ да по сваку цену будемо присутни, и да мрцваримо, и себе, и друге – искрен је.

Тврди да су им врата многих медија затворена. Разлог томе је што се тешко могу сврстати у одређени жанр и што се не уклапају у програмске концепције радио-станица.

– Колико је добро што смо своји, толико то има и лоших страна јер постоји опасност да се угасимо. Када те нема, публика те заборавља – објашњава овај музичар који је присутан и на друштвеним мрежама које су превасходно намењене млађој публици која тек сазрева и која се, због монотоности и засићености музичком понудом, окреће њиховом стваралаштву.

Нажалост, прича нам, многи „напумпавају” прегледе на „Јутјубу” који данас могу да се купе за 100 евра.

– Али, ми не желимо да лажемо, пре свега, себе. Треба бити реалан. Важније ми је и да тих 150 прегледа буду од оних који нас искрено поштују и воле.

Свестан је тога да време неквалитетне инстант музике, које траје већ 30 година, још није прошло и да се томе не види крај. Није лако опстати у таквом окружењу. Још тужније је, прича нам, што се таква назовимузика врти по ноћним клубовима. То је неки паралелни свет који подсећа на зону сумрака. Као некадашњи музички уредник РТС-а сматра да је одговорност на телевизијама. У сталној трци за гледаношћу, отварају се врата шунду, и то све под окриљем оне чувене реченице – то се тражи! Многи уметници се не опредељују да раде у оно у шта верују и што воле, већ се потчињавају трендовима, а све због новца.

– Недавно сам био у студију где се прави 60 одсто музике коју тренутно слушамо. То су песме које се раде по истој матрици и све су исте. Када смо пустили нову песму „Легенди”, сви су приметили да је реч о сасвим другачијој мелодији која оплемењује – каже Дашић и додаје:

– Бог је једино човеку дао глас, да може да пева. И то не без разлога, већ да би извукао емоције, да му отопли душу. Када стварам, трудим се да кроз музику слушаоцима пошаљем поруку. Интересантно ја да кад год се појави нека музика попут „Пукни зоро” или „Несанице”, врло брзо постају прави хитови. То су песме рађене по старинском моделу, када се водило рачуна о тексту, који је веома важан.

Зоран Дашић је окренут књижевности, пише песме, нека дела су му већ објављена у књижевним новинама и читана на трибинама. Можда ће за неке од њих бити и компонована музика. За сада им то није толико важно. Јер, објашњава, њима нису потребне песме, већ једна, права. И чекају тај тренутак, ако икад дође. Интригира га да компонује за друге медије, у преговорима је... а до сада се већ опробао у овом послу. Наиме, компоновао је песму за филм Љубише Самарџића „Јесен стиже дуњо моја”, као и за неке мање представе.

Време ће показати има ли уопште сврхе више радити. До сада су успели да победе време. Исписивани су још након прве године постојања кад су им критичари говорили да се од тога неће хлеба најести. А они су све то демантовали. Следећи концерт ће им бити 58. у Сава центру. Иза њих је 2.000 солистичких концерата, а не тезги, на шта су веома поносни.

– Треба чврсто стајати на земљи и сматрам да је то управо наш квалитет. Сви у групи смо нормални људи и нико од нас није умишљен. Салијери је за живота био признатији и већи музичар од Моцарта. Данас су њега сви заборавили, а Моцарт, после толико година, сија подједнаким сјајем. Надам се да ће после нас остати неке песме. То ће значити да је наш рад ипак вредео – прича са пуно емоција.

Обојица Дашиних синова су веома талентовани, с тим што је млађи Марко кренуо очевим стопама, професионално свира клавијатуру, и наступа са „Легендама”.

– Најтужније је то што је принуђен да свира програм који интимно не воли, а који се од њега захтева у клубовима где свира. Много је таквих младих квалитетних музичара. Данас нема великих група, неко се издвоји. Много волим „Београдски синдикат”, али ни њих нема у медијима. Долазимо у ситуацију која је одавно присутна на Западу. Сви велики музичари радним данима су водоинсталатери, ауто-механичари, пица мајстори... а викендом свирају, и то савршено. Сви они морају да раде још неки посао да би преживели.

Уважава „Бунт” на РТС-у који се једини бави младим рок бендовима. Веома му је жао што је угашена квалитетна емисија „Три боје звука”. Тиме се уступа место народњачкој инстант музици која нас буквално гуши. Пита нас да ли се уопште сећамо иједног младог извођача који је победио на неком од бројних домаћих музичких такмичења. Сматра да су ту родитељи највише криви. Гурају своју децу у свет сумњивог морала, у стилу – зграби све што ти живот пружа, по сваку цену! А не схватају да та бела кочија не долази увек.

– Не желим да звучим као маторо гунђало, али сећам се како смо се некад тресли од узбуђења када смо ишли на телевизију. Данашњи клинци не презају ни од чега, као да су рођени пред камерама. Свако може да сними албум. Изгубила се магија. Ми целу ноћ нисмо спавали чекајући да угледамо у излогу ПГП-а наш први албум. Жао ми је што ни родитељи, ни деца не размишљају о томе да губе драгоцено време на тим такмичењима, јер слава не траје довека. Шта ће после? Важно је квалитетно формирати се – каже за крај Зоран Дашић Даша.