Mi pevamo poeziju

Iza sebe ima mnogo operacija na srcu i pet stentova, ali na to ne obraća pažnju. Trudi se da živi punim plućima, da proživi sve što je propustio, da iskusi nove doživljaje. Jer, život mu je dao drugu šansu. Tako razmišlja Zoran Dašić Daša, muzičar, kompozitor, tekstopisac, gitarista, književnik i vođa grupe „Legende” koja će velikim koncertom u Sava centru 16. februara zaokružiti 30 godina uspešne karijere. I to u kontinuitetu.

Iako često oseća letargiju zbog vremena u kojem živimo, ipak smatra da ima razloga da bude srećan jer su mu se ostvarile sve tri životne želje. Prva je bila da postane poznati muzičar. Druga, da uđe u kuću „Politika”, slušajući zanimljive priče svojih prijatelja novinara. I to je ostvario. Petnaest godina je bio urednik u našoj kući i proživeo mnoge lepe trenutke, između redakcije i čuvenog „Bermudskog trougla” – kafana „Šumatovac”, „Pod lipom” i „Grmeč”. A zatim, njegove misli su se usmerile na tadašnju TV Beograd. Želeo je da proširi horizonte. I ova želja mu se ispunila. Penziju je dočekao kao muzički urednik nacionalne medijske kuće. Šta još više poželeti od života. Mada se sve više preispituje da li je vredelo sve što je stvarao i da li će njegove pesme ostaviti trag u vremenu. Ovakve misli mu naiđu kada se iznova razočara u nekvalitet i  brojne „zvezde” i „zvezdice” koje iskaču iz televizora.

„Legende” su počele kao alternativa i dan-danas se tako osećaju, tvrdi Dašić. To znači da nikada nisu pratili trendove i da su se uvek držali svojih principa. Nisu bili ni narodnjaci, ni zabavnjaci, već nešto između. Spoj raznih pravaca čija je osnova tradicionalna i starogradska muzika. Ponosni su na to što i dalje stvaraju autorsku muziku i što imaju bogat repertoar (oko 150 kompozicija).

– Mi pevamo poeziju – kaže naš sagovornik. A da je reč o zaista pravoj književnosti u njihovoj muzici potvrđuje i njegovo članstvo u Udruženju književnika Srbije, što mu je najdraže priznanje i potvrda da ono što radi   ima vrednost.

Njihovu muziku slušaju samo oni posvećeni, koji imaju strpljenja. Dovoljno je da odvoje nekoliko minuta pa da ih melodija opusti i povede u neka davna romantična vremena.

– Nikada nam novac nije bio presudan, već da trajemo. I što je najvažnije, sačuvali smo obraz! O svojoj karijeri mogu da pričam potpuno otvoreno, bez stida. Zaokružili smo 30 godina i svaka naredna sezona je božji dar. Nemamo više velikih planova, trudićemo se da održimo kvalitet. I osluškivaćemo publiku. Jer nam nije cilj da po svaku cenu budemo prisutni, i da mrcvarimo, i sebe, i druge – iskren je.

Tvrdi da su im vrata mnogih medija zatvorena. Razlog tome je što se teško mogu svrstati u određeni žanr i što se ne uklapaju u programske koncepcije radio-stanica.

– Koliko je dobro što smo svoji, toliko to ima i loših strana jer postoji opasnost da se ugasimo. Kada te nema, publika te zaboravlja – objašnjava ovaj muzičar koji je prisutan i na društvenim mrežama koje su prevashodno namenjene mlađoj publici koja tek sazreva i koja se, zbog monotonosti i zasićenosti muzičkom ponudom, okreće njihovom stvaralaštvu.

Nažalost, priča nam, mnogi „napumpavaju” preglede na „Jutjubu” koji danas mogu da se kupe za 100 evra.

– Ali, mi ne želimo da lažemo, pre svega, sebe. Treba biti realan. Važnije mi je i da tih 150 pregleda budu od onih koji nas iskreno poštuju i vole.

Svestan je toga da vreme nekvalitetne instant muzike, koje traje već 30 godina, još nije prošlo i da se tome ne vidi kraj. Nije lako opstati u takvom okruženju. Još tužnije je, priča nam, što se takva nazovimuzika vrti po noćnim klubovima. To je neki paralelni svet koji podseća na zonu sumraka. Kao nekadašnji muzički urednik RTS-a smatra da je odgovornost na televizijama. U stalnoj trci za gledanošću, otvaraju se vrata šundu, i to sve pod okriljem one čuvene rečenice – to se traži! Mnogi umetnici se ne opredeljuju da rade u ono u šta veruju i što vole, već se potčinjavaju trendovima, a sve zbog novca.

– Nedavno sam bio u studiju gde se pravi 60 odsto muzike koju trenutno slušamo. To su pesme koje se rade po istoj matrici i sve su iste. Kada smo pustili novu pesmu „Legendi”, svi su primetili da je reč o sasvim drugačijoj melodiji koja oplemenjuje – kaže Dašić i dodaje:

– Bog je jedino čoveku dao glas, da može da peva. I to ne bez razloga, već da bi izvukao emocije, da mu otopli dušu. Kada stvaram, trudim se da kroz muziku slušaocima pošaljem poruku. Interesantno ja da kad god se pojavi neka muzika poput „Pukni zoro” ili „Nesanice”, vrlo brzo postaju pravi hitovi. To su pesme rađene po starinskom modelu, kada se vodilo računa o tekstu, koji je veoma važan.

Zoran Dašić je okrenut književnosti, piše pesme, neka dela su mu već objavljena u književnim novinama i čitana na tribinama. Možda će za neke od njih biti i komponovana muzika. Za sada im to nije toliko važno. Jer, objašnjava, njima nisu potrebne pesme, već jedna, prava. I čekaju taj trenutak, ako ikad dođe. Intrigira ga da komponuje za druge medije, u pregovorima je... a do sada se već oprobao u ovom poslu. Naime, komponovao je pesmu za film Ljubiše Samardžića „Jesen stiže dunjo moja”, kao i za neke manje predstave.

Vreme će pokazati ima li uopšte svrhe više raditi. Do sada su uspeli da pobede vreme. Ispisivani su još nakon prve godine postojanja kad su im kritičari govorili da se od toga neće hleba najesti. A oni su sve to demantovali. Sledeći koncert će im biti 58. u Sava centru. Iza njih je 2.000 solističkih koncerata, a ne tezgi, na šta su veoma ponosni.

– Treba čvrsto stajati na zemlji i smatram da je to upravo naš kvalitet. Svi u grupi smo normalni ljudi i niko od nas nije umišljen. Salijeri je za života bio priznatiji i veći muzičar od Mocarta. Danas su njega svi zaboravili, a Mocart, posle toliko godina, sija podjednakim sjajem. Nadam se da će posle nas ostati neke pesme. To će značiti da je naš rad ipak vredeo – priča sa puno emocija.

Obojica Dašinih sinova su veoma talentovani, s tim što je mlađi Marko krenuo očevim stopama, profesionalno svira klavijaturu, i nastupa sa „Legendama”.

– Najtužnije je to što je prinuđen da svira program koji intimno ne voli, a koji se od njega zahteva u klubovima gde svira. Mnogo je takvih mladih kvalitetnih muzičara. Danas nema velikih grupa, neko se izdvoji. Mnogo volim „Beogradski sindikat”, ali ni njih nema u medijima. Dolazimo u situaciju koja je odavno prisutna na Zapadu. Svi veliki muzičari radnim danima su vodoinstalateri, auto-mehaničari, pica majstori... a vikendom sviraju, i to savršeno. Svi oni moraju da rade još neki posao da bi preživeli.

Uvažava „Bunt” na RTS-u koji se jedini bavi mladim rok bendovima. Veoma mu je žao što je ugašena kvalitetna emisija „Tri boje zvuka”. Time se ustupa mesto narodnjačkoj instant muzici koja nas bukvalno guši. Pita nas da li se uopšte sećamo ijednog mladog izvođača koji je pobedio na nekom od brojnih domaćih muzičkih takmičenja. Smatra da su tu roditelji najviše krivi. Guraju svoju decu u svet sumnjivog morala, u stilu – zgrabi sve što ti život pruža, po svaku cenu! A ne shvataju da ta bela kočija ne dolazi uvek.

– Ne želim da zvučim kao matoro gunđalo, ali sećam se kako smo se nekad tresli od uzbuđenja kada smo išli na televiziju. Današnji klinci ne prezaju ni od čega, kao da su rođeni pred kamerama. Svako može da snimi album. Izgubila se magija. Mi celu noć nismo spavali čekajući da ugledamo u izlogu PGP-a naš prvi album. Žao mi je što ni roditelji, ni deca ne razmišljaju o tome da gube dragoceno vreme na tim takmičenjima, jer slava ne traje doveka. Šta će posle? Važno je kvalitetno formirati se – kaže za kraj Zoran Dašić Daša.