Милошевић дао брда око Сарајева као симболичан гест
Милошевић је урадио све што су Американци сугерисали и подсетио да је одржао своју реч, да је све испунио, и да је сада на муслиманима да ураде своје и да коначно пристану. Кристофер је тада затражио од Милошевића један симболичан гест и уступак, а то је да се муслиманима дају брда око Сарајева с којих су српске снаге пуцале на Сарајево. Милошевић је рекао: „У реду. Даћу. Али нека то буде последња ствар коју од нас траже. Ворен Кристофер, амерички државни секретар, на то је рекао да не зна да ли ће то бити последњи захтев муслимана, али нагласио је да ће то свакако бити последњи захтев који ће САД пренети у њихово име.
Овако Небојша Вујовић (1957), некадашњи каријерни дипломата и сведок историјских догађаја из деведесетих година, у својој књизи „Последњи лет из Дејтона” описује један од најдраматичнијих тренутака током преговора којима је у бази „Рајт Патерсон” у Охају, у новембру 1995. године, окончан рат у БиХ.
Ову информацију требало је пренети делегацији Срба из БиХ, чији представници нису присуствовали поменутом разговору. Милошевић је рекао Милану Милутиновићу, министру спољних послова СР Југославије, да Мочилу Крајишнику пренесе вест о уступању околине Сарајева муслиманско-хрватској страни. Шеф дипломатије је тај непријатан задатак пребацио на Вујовића: „Небојша, ти ћеш отићи код Крајишника да му кажеш, ја не могу”. „Па, Вама је рекао”, одговорио је Вујовић. „Ја сам ти министар, ја ти наређујем”, инсистирао је Милутиновић.
– Отишао сам до Крајишникове собе и покуцао на врата – сећа се Вујовић. Крајишник га је упитао шта има ново.
„На захтев Ворена Кристофера, Милошевић је дао Вогошћу и брда око Сарајева муслиманима. Кристофер је то тражио у њихово име, с обзиром на велику симболику и политичку важност за муслимане, јер се са тих брда пуцало по Сарајеву”, одговорио је Вујовић.
Тог тренутка, Крајишник је пао као свећа, ударио брадом у под, повредио се. Вујовић га је придигао, даo му чаше воде.
Од тих тешких тренутака прошле су 22 године. У разговору за „Политику”, уочи промоције књиге, Вујовић каже да је као савестан државни службеник чекао да прође 20 година, период чувања државне тајне, а и са ове временске дистанце може се хладне главе говорити о тим догађајима. Наслов „Последњи лет из Дејтона” везан је за чињеницу да је Вујовић као последњи члан делегације напустио овај град, носећи са собом званичну мапу разграничења Републике Српске и Муслиманско-хрватске федерације.
– Данас многи говоре о „Дејтону 2” и „духу Дејтона”. Тим споразумом одбрањен је национални интерес. Република Српска има атрибуте државности и треба да их ужива у складу са Дејтонским споразумом, ни мање ни више од тога – каже Вујовић.
Он у својој књизи сведочи о сусретима тројице председника – Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића. Једном приликом Милошевић је са Милутиновићем отишао на разговор код Туђмана.
„После састанка са Туђманом, Милошевић је рекао да је све договорио и да ће њих двојица потписати мировни споразум. Око 23 часа, Изетбеговић је дошао код Милошевића... Изашао је после двадесетак минута. Кад је изашао из апартмана, Милутиновић је кратко прокоментарисао да је Изетбеговић љут због договора између Милошевића и Туђмана”, написао је Вујовић.
Важан члан делегације СР Југославије био је Јовица Станишић, начелник Ресора државне безбедности. О томе аутор књиге наводи:
– Он је био изузетно цењен саговорник у америчкој обавештајној служби, не само цивилној већ и у војној. Оперативци и безбедњаци имају свој језик, они се разумеју. Примали су га са уважавањем, јер је био оперативан и увек је држао реч.
Тај однос је био такав, да се ЦИА нашла на удару америчких политичара који су сматрали да америчка тајна служба штити Станишића.
– Муслимани су редовно подваљивали лажне информације о наводним злочинима Станишићевих људи. ЦИА је то настојала да спречи, све до момента док није добiла озбиљну пацку од Медлин Олбрајт – написао је Вујовић.
Значајан човек у припреми Дејтона био је Бил Ричардсон, конгресмен из Њу Мексика, који је живео у близини амбасаде СР Југославије у Вашингтону. Вујовић га је и упознао као комшију, када је једне вечери дошао до амбасаде у кућном огртачу и папучама жалећи се да не може да прати вечерње вести на телевизији.
Сумњао је да сметње настају приликом емитовања сигнала преко велике антене амбасаде, па се пожалио комшијама. Вујовић му је изашао у сусрет, тако што је променио време емитовања порука из Вашингтона у Београд. Управо Ричардсон је нешто касније добио позив Милошевића да га посети у Београду. Боравио је у Карађорђеву, Милошевић је тада изразио спремност за сазивање мировне конференције и конгресмену поклонио ловачку пушку са угравираном посветом.
М. Галовић
Антрфиле
Ширак буди без пардона
Поред свих изазова на преговорима у Дејтону, српска страна је била и под посебним притиском јер су се у српском заробљеништву у то време налазили један амерички новинар и двојица француских пилота. Станишић је брзо „средио” ослобађање новинара, али са пилотима је било теже, командант ВРС Ратко Младић је тврдио да не зна ништа о њима, наводи Вујовић.
После ослобађања новинара, Французи су појачали притисак да се пронађу и ослободе њихови пилоти. Једне зоре за време преговора у Дејтону, око пет сати, у Вујовићеву собу су дошла двојица француских дипломата тражећи да их одмах, по налогу француског председника Жака Ширака, води код Милошевића. То није долазило у обзир, па је Вујовић, уз културно одбијање, одужио разговор са Французима до седам ујутру када су пробудили Милутиновића. Док су седели у соби министра, одједном је оштрим кораком љутито ушао Милошевић у кућном огртачу.
– Милане, сад ме је Жак Ширак пробудио, откуд му број телефона у мојој соби? – питао је.
Испоставило се да је француски председник добио српског колегу „преко централе”. Пилоти су ослобођени тек у децембру, уочи Париске мировне конференције и званичног потписивања мировног споразума из Дејтона.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
