Како смо прегазили време

Од насловнице првог броја до последње стране данашњег, документоване су све националне победе и порази, истине, заблуде и митови, бродолом „Титаника” и Октобарска револуција, лет на Месец и убиство Кенедија, светски рекорди и кошеви у последњем нападу, мистериозна убиства, од политичких атентата до крвавих уличних туча у предграђима.

„Политика” је једини југословенски лист који је имао свог извештача са светског првенства у Уругвају 1930. године. Бора Јовановић извештаје је слао телеграмом, а по читавој земљи читаоци су јурили колпортере „Политике” како би прочитали фудбалске приче из земље Недођије. Бора је с једнаким ентузијазмом описивао епопеју прежаљених фудбалера, превођених Мошом и Тиркетом, не заборављајући да у фудбалске приче уметне и егзотични живот заборављених емиграната и политичка дешавања у Латинској Америци.

Сећам се како је пре више од 20 година зазвонио редакцијски телефон. Предраг Милојевић желео је да се видимо.

– Ко је тај? – питао сам наглас, озбиљно радећи на тексту, као сваки почетник. Негде у Београду пукла је водоводна цев. Зашто бих знао ко је Предраг Милојевић, питао сам се, док су ми се старије колеге подсмевале. Пролазећи кроз редакцијског „топлог зеца”, правдао сам се да нисам дипломирао новинарство, што се, уосталом, и може приметити.

Већ после пет минута сазнао сам да је Предраг Милојевић највећи српски новинар. Сутрадан, док сам се из његовог стана враћао у редакцију, схватио сам да је чика Предраг највеће светско новинарско перо које је икада пришло писаћој машини.

Био је то човек који је интервјуисао Адолфа Хитлера, седео са Мусолинијем, пио виски с Винстоном Черчилом, спорио се с Николом Пашићем и о томе писао незаборавне интервјуе и репортаже, предвиђајући да свет поново клизи ка амбису. Извештавао је са суђења Чаруги, разбојнику леве оријентације осуђеном на смрт вешањем. Карте за сусрет Чаругиног врата с конопцем, а дешавало се то у Осијеку, биле су распродате две недеље унапред, док су за глумце осијечког театра припремљене почасне ложе да би на очигледном примеру учили како се умире.

Шта је чика Предраг хтео од мене? Ништа посебно. Само да ме упозна. Прочитао је моју репортажу са неке фудбалске утакмице, из неког села крај Београда. Посаветовао ме да на исти начин као што шкрабам о сељацима који су јурили судију – а чини ми се да су као хладно оружје носили виле – пишем и о онима који нам кроје судбине. Али кад одрастем.

Испричао ми је још нешто. Са Хитлером је, као дописник „Политике” из Берлина, приликом првог сурета успоставио коректан однос. Чак му се вођа Трећег рајха учинио симпатичним. Пет година касније протеран је из Берлина као новинар који је претња нацистичкој Немачкој.

Писао је до последњег часа, разбарушено, цинично, мудро.

– Право је рекао Гете: Лакше је почети писати него престати... Јер ништа друго у животу нисам радио, ни умео – објашњавао је своју страст за писањем. Преживео је две династије, три Југославије, четири рата, пет режима. Писао је седам деценија, а памтио осам. Умро је у 98. години.

Прегазио је време, као и многе наше колеге чије текстове памтимо боље од догађаја и личности које су описивали.