Kako smo pregazili vreme

Od naslovnice prvog broja do poslednje strane današnjeg, dokumentovane su sve nacionalne pobede i porazi, istine, zablude i mitovi, brodolom „Titanika” i Oktobarska revolucija, let na Mesec i ubistvo Kenedija, svetski rekordi i koševi u poslednjem napadu, misteriozna ubistva, od političkih atentata do krvavih uličnih tuča u predgrađima.

„Politika” je jedini jugoslovenski list koji je imao svog izveštača sa svetskog prvenstva u Urugvaju 1930. godine. Bora Jovanović izveštaje je slao telegramom, a po čitavoj zemlji čitaoci su jurili kolportere „Politike” kako bi pročitali fudbalske priče iz zemlje Nedođije. Bora je s jednakim entuzijazmom opisivao epopeju prežaljenih fudbalera, prevođenih Mošom i Tirketom, ne zaboravljajući da u fudbalske priče umetne i egzotični život zaboravljenih emigranata i politička dešavanja u Latinskoj Americi.

Sećam se kako je pre više od 20 godina zazvonio redakcijski telefon. Predrag Milojević želeo je da se vidimo.

– Ko je taj? – pitao sam naglas, ozbiljno radeći na tekstu, kao svaki početnik. Negde u Beogradu pukla je vodovodna cev. Zašto bih znao ko je Predrag Milojević, pitao sam se, dok su mi se starije kolege podsmevale. Prolazeći kroz redakcijskog „toplog zeca”, pravdao sam se da nisam diplomirao novinarstvo, što se, uostalom, i može primetiti.

Već posle pet minuta saznao sam da je Predrag Milojević najveći srpski novinar. Sutradan, dok sam se iz njegovog stana vraćao u redakciju, shvatio sam da je čika Predrag najveće svetsko novinarsko pero koje je ikada prišlo pisaćoj mašini.

Bio je to čovek koji je intervjuisao Adolfa Hitlera, sedeo sa Musolinijem, pio viski s Vinstonom Čerčilom, sporio se s Nikolom Pašićem i o tome pisao nezaboravne intervjue i reportaže, predviđajući da svet ponovo klizi ka ambisu. Izveštavao je sa suđenja Čarugi, razbojniku leve orijentacije osuđenom na smrt vešanjem. Karte za susret Čaruginog vrata s konopcem, a dešavalo se to u Osijeku, bile su rasprodate dve nedelje unapred, dok su za glumce osiječkog teatra pripremljene počasne lože da bi na očiglednom primeru učili kako se umire.

Šta je čika Predrag hteo od mene? Ništa posebno. Samo da me upozna. Pročitao je moju reportažu sa neke fudbalske utakmice, iz nekog sela kraj Beograda. Posavetovao me da na isti način kao što škrabam o seljacima koji su jurili sudiju – a čini mi se da su kao hladno oružje nosili vile – pišem i o onima koji nam kroje sudbine. Ali kad odrastem.

Ispričao mi je još nešto. Sa Hitlerom je, kao dopisnik „Politike” iz Berlina, prilikom prvog sureta uspostavio korektan odnos. Čak mu se vođa Trećeg rajha učinio simpatičnim. Pet godina kasnije proteran je iz Berlina kao novinar koji je pretnja nacističkoj Nemačkoj.

Pisao je do poslednjeg časa, razbarušeno, cinično, mudro.

– Pravo je rekao Gete: Lakše je početi pisati nego prestati... Jer ništa drugo u životu nisam radio, ni umeo – objašnjavao je svoju strast za pisanjem. Preživeo je dve dinastije, tri Jugoslavije, četiri rata, pet režima. Pisao je sedam decenija, a pamtio osam. Umro je u 98. godini.

Pregazio je vreme, kao i mnoge naše kolege čije tekstove pamtimo bolje od događaja i ličnosti koje su opisivali.