Потписати или не потписати – питање је сад

Српска политичка елита и наш народ имају особине великог малог народа којима се доиста можемо поносити. То се, нажалост, понекад претвара у чудну грандоманију: као да нам није доста изузетно тешких актуелних проблема и опасности, ми се повремено преоптерећујемо доказивањем националне независности и достојанства „решавањем” и „савлађивањем” чак и оних хипотетичких.

Најновији пример представља садашња предизборна кампања и бурно разилажење у вези са питањем да ли наша влада треба или не треба да потпише (иначе претходно парафиран) Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Као да јој је стварно понуђен на потпис! Међутим, то је на инсистирање Холандије и даље условљено испоручивањем Суду у Хагу преосталих оптужених Срба, пре свих Ратка Младића. Дабоме, ништа се не би променило ни евентуалном спремношћу ЕУ на тобожњу флексибилност према којој би потписивање било могуће и без испуњавања поменутог предуслова, док би „тек” његово ратификовање, па следствено томе и ступање на снагу било омогућено по испуњавању тог предуслова.

Зато наша влада треба да изјави да ће о потписивању или непотписивању озбиљно расправљати и одлучивати тек кад поменути Споразум буде истински понуђен.

Али, хајде да се ипак позабавимо још једном хипотетичком опасношћу. Ако наша влада да потпис, зар то збиља не може бити протумачено као индиректно признање државне независности те наше покрајине? Због тога је председник владе др Војислав Коштуница и условио потписивање пристанком да се у текст Споразум убаци реченица којом ЕУ „потврђује да је Косово саставни и неотуђиви део Србије”.

Само, шта ако ЕУ на то не пристане, мада би наведени исказ представљао буквалну логичку експликацију Резолуције СБ УН 1244, на коју се парафирани Споразум позива – питаће „супротна страна” у домаћем спору. И на то има одговора који ни најмање не доводи у питање одлучност Србије да брани свој територијални интегритет и суверенитет. Наша влада, наиме, може свој потпис да пропрати додатним објашњењем (како у тексту Споразума, тако и посебном изјавом) да њен потпис ни у ком случају не може бити тумачен као било какво признање отцепљења КиМ. Такође, било би добро да се таква прилика искористи и за критику оних чланица ЕУ које су га признале, али и за похвалу оних које су одбиле да то учине.

А ако ни то није довољно, онда радикалне скептике ваља подсетити на то да је процес приступања ЕУ врло дуг, а дуга је и борба за очување нашег територијалног интегритета и суверенитета. А и на то да је најважније да у свим тим фазама и годинама у рукама задржимо систем „осигурача” од манипулација и превара. Ту пре свега циљам на то да наша народна скупштина увек може да не ратификује штетне споразуме.

И да нам на крају крајева преостаје свенародни референдум о прихватању или неприхватању да будемо чланица ЕУ.

Председник Српско-америчког центра у Београду и његовог Форума за националну стратегију са седиштем у Крагујевцу