Близу Америке, далеко од бога

У Мексику помно прате ова збивања. Медији оптужују шефа Беле куће да је расиста. Председник Енрике Пења Нијето тражи да се Америка према његовим земљацима опходи с поштовањем. Неки од Пењиних претходника попут Висентеа Фокса изјављују да шеф Беле куће не подноси имигранте са југа јер не подноси људе тамније пути. Расположење према северним суседима је такво да се у новинским текстовима и коментарима читалаца неуморно цитира чувена изјава бившег мексичког председника Порфирија Дијаса: „Јадан Мексико – тако далеко од бога, тако близу САД”.

За добар део јавности, Трамп је још један доказ да је Мексико америчка жртва. Оно на шта се у изјавама политичара и оценама аналитичара често наилази јесте захтев да њујоршки милијардер буде праведан према несрећнима и сиромашнима које је мука натерала да крену пут Америке. Далеко ређе се у тим причама можете подсетити како се сам Мексико понаша према „несрећнима и сиромашнима”. Можда би било занимљиво видети да ли се Пењина влада опходи према илегалним имигрантима и индијанским староседеоцима на начин на који то захтева од Трампа. Колико у мексичком бесу има искреног сажаљења а колико самозаваравања?

Према сведочењу жртава и хуманитарних организација, мексичка влада не штити централноамеричке имигранте који преко њене територије покушавају да су домогну САД. На путу кроз Мексико, грађани Салвадора, Никарагве и Гватемале често су убијани, пљачкани, силовани и киднаповани, показала је студија Универзитета у Лондону. Према неким проценама, у последњих 20 година на коридорима ка САД које држе наркокланови нестало је 70.000 илегалних имиграната из Централне Америке. На очиглед власти, мафија отима мигранте, тражи новац за њихов откуп или их претвара у робове. Полицајци и сами понекад учествују у пљачкању Гватемалаца и Салвадораца. Овакви злочини остају нерасветљени, коментарисао је високи комесар за људска права УН ситуацију у Мексику, где и до 98 одсто криминала остаје некажњено.

Као и Америка, и Мексико протерује илегалне имигранте које затекне на својој територији. Према подацима Амнести интернешенела, од новембра 2016. до августа 2017. Мексико је депортовао више од 135.000 странаца без дозволе боравка (Америка је протерала 226.000). Иако се противи зиду на америчкој јужној граници, Мексико је на сопственој јужној граници подигао невидљиви зид у виду контролних пунктова, чији број расте из године у годину. У извештајима тамошње организације Институт за жене у миграцијама наводи се да имиграциони агенти заустављају и претресају људе на основу „физичких карактеристика, гардеробе и изгледа”. Покушавали су чак да депортују и сопствене држављане јер су им исувише личили на Индијанце из Гватемале.

Обамина влада је држала да су мексичке критике на рачун САД због протеривања илегалаца често лицемерне. Када су примили мексичку притужби због протеривања имиграната из Аризоне, у Стејт департменту су, како су касније открили мејлови Хилари Клинтон, констатовали да Мексико критикује Вашингтон због нечега што и сам ради. Американцима вољним да истерају усељенике без папира приписује се другачија хипокризија – бунећи се против незаконитог прилива становништва, они све време уживају у његовим добробитима: храни, услугама у ресторанима или помоћи у кући које су, због радне снаге са југа, у Америци далеко јефтиније него у другим развијеним земљама света.

Те људе је на север потерала немаштина. Половина Мексиканаца је, према званичним државним подацима, сиромашна. Реч је углавном о потомцима домородачког становништва. Седам од десет грађана староседелачког порекла живи у беди, сваки трећи у екстремној. Они су спремни на све, на провлачење кроз тунеле и прескакање бодљикаве жице, само да се домогну Америке. Мексичка елита која критикује Трампа је – бела. Политичари и дипломате, бизнисмени и коментатори, људи у медијима и популарној култури углавном су потомци Европљана, што показује да Мексико не мора да гледа преко плота да би увидео проблем расизма. Да је тако показују чак и теленовеле у којима глумци тамније боје коже не могу да добију ни улоге возача и кућних помоћница. Великом броју потомака Астека толико је добро да једину перспективу виде у томе да у Америци перу судове или раде на пољу. И скривање од Трампових агената драже им је него живот у домовини.

После најаве да ће САД натерати Мексиканце да подмире трошкове зида, јужно од Тексаса почело је да се говори да су они већ отплатили сва потраживања. Мисли се на чињеницу да је у рату са Америком, Мексико изгубио пола територије у корист северних суседа: Тексас, Калифорнију, Неваду, Јуту, Нови Мексико, делове Аризоне, Колорада, Вајоминга, Канзаса и Оклахоме. Верује се и да су први илегални имигранти долазили из супротног правца него данас – Американци су незаконито насељавали Тексас, Калифорнију и Нови Мексико док су ове територије улазиле у састав Мексика. Наводи се и да Америка зарађује на јефтиној радној снази која долази из Мексика и да је америчка потражња за дрогом крива за то што у са друге стране реке Рио Гранде бесни рат наркокланова.

Да бесни – бесни. Тако је макар оценио Стејт департмент који је недавно известио да је пет мексичких држава (има их 31) подједнако опасно као Сирија и Авганистан, попришта правих ратова. Због насиља у борби наркокланова, америчко министарство спољних послова изричито је забранило својим држављанима да одлазе у Акапулко. Прошле године је у Мексику забележен рекордан број убистава, 25.339, што значи да је дневно убијано 70 особа. Ова земља је на врху црне листе по броју усмрћених новинара. И ко је крив? Ко је крив што је Акапулко од престонице монденског летовања претворен у престоницу убистава? Како ко? Зна се. Бог или Америка.