Blizu Amerike, daleko od boga

U Meksiku pomno prate ova zbivanja. Mediji optužuju šefa Bele kuće da je rasista. Predsednik Enrike Penja Nijeto traži da se Amerika prema njegovim zemljacima ophodi s poštovanjem. Neki od Penjinih prethodnika poput Visentea Foksa izjavljuju da šef Bele kuće ne podnosi imigrante sa juga jer ne podnosi ljude tamnije puti. Raspoloženje prema severnim susedima je takvo da se u novinskim tekstovima i komentarima čitalaca neumorno citira čuvena izjava bivšeg meksičkog predsednika Porfirija Dijasa: „Jadan Meksiko – tako daleko od boga, tako blizu SAD”.

Za dobar deo javnosti, Tramp je još jedan dokaz da je Meksiko američka žrtva. Ono na šta se u izjavama političara i ocenama analitičara često nailazi jeste zahtev da njujorški milijarder bude pravedan prema nesrećnima i siromašnima koje je muka naterala da krenu put Amerike. Daleko ređe se u tim pričama možete podsetiti kako se sam Meksiko ponaša prema „nesrećnima i siromašnima”. Možda bi bilo zanimljivo videti da li se Penjina vlada ophodi prema ilegalnim imigrantima i indijanskim starosedeocima na način na koji to zahteva od Trampa. Koliko u meksičkom besu ima iskrenog sažaljenja a koliko samozavaravanja?

Prema svedočenju žrtava i humanitarnih organizacija, meksička vlada ne štiti centralnoameričke imigrante koji preko njene teritorije pokušavaju da su domognu SAD. Na putu kroz Meksiko, građani Salvadora, Nikaragve i Gvatemale često su ubijani, pljačkani, silovani i kidnapovani, pokazala je studija Univerziteta u Londonu. Prema nekim procenama, u poslednjih 20 godina na koridorima ka SAD koje drže narkoklanovi nestalo je 70.000 ilegalnih imigranata iz Centralne Amerike. Na očigled vlasti, mafija otima migrante, traži novac za njihov otkup ili ih pretvara u robove. Policajci i sami ponekad učestvuju u pljačkanju Gvatemalaca i Salvadoraca. Ovakvi zločini ostaju nerasvetljeni, komentarisao je visoki komesar za ljudska prava UN situaciju u Meksiku, gde i do 98 odsto kriminala ostaje nekažnjeno.

Kao i Amerika, i Meksiko proteruje ilegalne imigrante koje zatekne na svojoj teritoriji. Prema podacima Amnesti internešenela, od novembra 2016. do avgusta 2017. Meksiko je deportovao više od 135.000 stranaca bez dozvole boravka (Amerika je proterala 226.000). Iako se protivi zidu na američkoj južnoj granici, Meksiko je na sopstvenoj južnoj granici podigao nevidljivi zid u vidu kontrolnih punktova, čiji broj raste iz godine u godinu. U izveštajima tamošnje organizacije Institut za žene u migracijama navodi se da imigracioni agenti zaustavljaju i pretresaju ljude na osnovu „fizičkih karakteristika, garderobe i izgleda”. Pokušavali su čak da deportuju i sopstvene državljane jer su im isuviše ličili na Indijance iz Gvatemale.

Obamina vlada je držala da su meksičke kritike na račun SAD zbog proterivanja ilegalaca često licemerne. Kada su primili meksičku pritužbi zbog proterivanja imigranata iz Arizone, u Stejt departmentu su, kako su kasnije otkrili mejlovi Hilari Klinton, konstatovali da Meksiko kritikuje Vašington zbog nečega što i sam radi. Amerikancima voljnim da isteraju useljenike bez papira pripisuje se drugačija hipokrizija – buneći se protiv nezakonitog priliva stanovništva, oni sve vreme uživaju u njegovim dobrobitima: hrani, uslugama u restoranima ili pomoći u kući koje su, zbog radne snage sa juga, u Americi daleko jeftinije nego u drugim razvijenim zemljama sveta.

Te ljude je na sever poterala nemaština. Polovina Meksikanaca je, prema zvaničnim državnim podacima, siromašna. Reč je uglavnom o potomcima domorodačkog stanovništva. Sedam od deset građana starosedelačkog porekla živi u bedi, svaki treći u ekstremnoj. Oni su spremni na sve, na provlačenje kroz tunele i preskakanje bodljikave žice, samo da se domognu Amerike. Meksička elita koja kritikuje Trampa je – bela. Političari i diplomate, biznismeni i komentatori, ljudi u medijima i popularnoj kulturi uglavnom su potomci Evropljana, što pokazuje da Meksiko ne mora da gleda preko plota da bi uvideo problem rasizma. Da je tako pokazuju čak i telenovele u kojima glumci tamnije boje kože ne mogu da dobiju ni uloge vozača i kućnih pomoćnica. Velikom broju potomaka Asteka toliko je dobro da jedinu perspektivu vide u tome da u Americi peru sudove ili rade na polju. I skrivanje od Trampovih agenata draže im je nego život u domovini.

Posle najave da će SAD naterati Meksikance da podmire troškove zida, južno od Teksasa počelo je da se govori da su oni već otplatili sva potraživanja. Misli se na činjenicu da je u ratu sa Amerikom, Meksiko izgubio pola teritorije u korist severnih suseda: Teksas, Kaliforniju, Nevadu, Jutu, Novi Meksiko, delove Arizone, Kolorada, Vajominga, Kanzasa i Oklahome. Veruje se i da su prvi ilegalni imigranti dolazili iz suprotnog pravca nego danas – Amerikanci su nezakonito naseljavali Teksas, Kaliforniju i Novi Meksiko dok su ove teritorije ulazile u sastav Meksika. Navodi se i da Amerika zarađuje na jeftinoj radnoj snazi koja dolazi iz Meksika i da je američka potražnja za drogom kriva za to što u sa druge strane reke Rio Grande besni rat narkoklanova.

Da besni – besni. Tako je makar ocenio Stejt department koji je nedavno izvestio da je pet meksičkih država (ima ih 31) podjednako opasno kao Sirija i Avganistan, poprišta pravih ratova. Zbog nasilja u borbi narkoklanova, američko ministarstvo spoljnih poslova izričito je zabranilo svojim državljanima da odlaze u Akapulko. Prošle godine je u Meksiku zabeležen rekordan broj ubistava, 25.339, što znači da je dnevno ubijano 70 osoba. Ova zemlja je na vrhu crne liste po broju usmrćenih novinara. I ko je kriv? Ko je kriv što je Akapulko od prestonice mondenskog letovanja pretvoren u prestonicu ubistava? Kako ko? Zna se. Bog ili Amerika.