Нови живот Дедиња

Цвијета Месић одувек живи на Дедињу. Глумица такву околност не сматра привилегијом, већ природном датошћу. Код ње постоји изграђена свест да као уметник не би била у стању себи да омогући живот на овој, како се често каже, ексклузивној локацији. Тамо живи захваљујући својим прецима.
Улица Незнаног јунака је њен избор. Интересантна јој је из неколико разлога. Некада су њоме често пролазила оклопна возила, а уместо њих данас шпартају блиндирани џипови.

Пут до дедињског брда, дуго времена после Другог светског рата, био је резервисан за највише партијске и државне функционере, генерале, адмирале, њихове ађутанте и дипломате од реномеа. Руже и јорговане као природну ограду последњих година замениле су високе зидине.

Дедињске улице нападно предњаче у високим здањима са разним славолуцима, мозаицима, базенима, фонтанама, постављају каријатиде... Заштитни знак нове градње на Дедињу, очигледно, јесте предимензионисаност. Све је огромно, иде се "небу под облаке", а новим власницима, чини се, и то је тесно, доказујући нову моћ и позицију у друштву. 

Телевизија "Пинк"

Дедиње је сачувало статус интригантног дела престонице. Улица Незнаног јунака је за Цвијету Месић један од карактеристичних примера.

– То је изузетно дугачка улица, чија путања води од сквера код болнице "Драгиша Мишовић" до Војномедицинске академије. На Дедињу је, због надморске висине од око 250 метара, клима унеколико повољнија. Има простора, па енергије могу несметано да функционишу. Људи су ми стално говорили: "Благо теби, живиш на Дедињу". У време мог детињства и младалаштва, које се поклапа са Титовом владавином, у тој улици није било много кућа, али је било мноштво празних плацева. Како је урбанизација почела да пристиже у наш крај тако је и он драстично почео да се мења. Врхунац промене је означила изградња "свемирског брода", како је нама изгледала у почетку зграда Телевизије "Пинк". Када се то градило, староседеоци су заиста били очајни. Тај концепт градње нам је изгледао потпуно различит од урбанистичких решења која овде постоје последњих сто година. Нама је то изгледало као велико ругло, а страховали смо и од телекомуникационих зрачења. Зашто помињем зграду "Пинка"?  Десило се да нам је баш она отворила инфраструктуру. Пре ње, ту су постојали само пошта и супермаркет. Наш крај је одувек био изразито миран, резиденцијалног карактера. У окружењу су амбасаде Норвешке, Шведске, Данске, Либије, однедавно конзулат Хрватске. Није било продавница, биоскопа, пијаце, дома културе. Није било ничега. Сада су никле различите продавнице, неке пекаре, банке, што човеку свакако олакшава свакодневни живот. Читав овај крај, последњих десетак година, постао је препознатљив по архитектури Телевизије "Пинк". Будући да је ово век медија и комуникације, мени је и то потпуно логично. С друге стране, раније су се градиле куће по мери човека. Људи нису имали потребу да показују колико су богати, тако што ће подићи још један спрат. Важила су нека друга естетска, уопште цивилизацијска и културна правила. Сада је дошао један нови слој људи који са староседеоцима Дедиња нема никакве везе – размишља Цвијета Месић.

Предност животу

Она сматра неминовношћу да се данас свака улица поред традиционалног кода мора прилагођавати и духу времена. Глумица предност даје животу супротстављајући га елитистичком концепту.

– То је неизбежно. Дедиње је, рецимо, изгубило све карактеристике титоистичког времена. Било је мистично, много војске. За време последњег бомбардовања, бомбе нису питале за дозволу, па су падале са свих страна. Дедиње је носило тај елитистички концепт, за мене, у негативном смислу. Чини ми се да је данас, ипак, опуштеније, слободније. Сада је и овде почело да нестаје струје, да не раде телефони. То се раније није догађало. Раније је овде владала "мртва тишина", сада почињу да допиру знаци живота. Мени је то природније. Увек сам за живот, па макар то значило и спуштање елитистичких критеријума – каже наша саговорница.

Као основне проблеме у функционисању милионског града, она наводи многе проблеме.

– Болнице, без клима-уређаја, изгледају очајно. Саобраћај је у катастрофалном стању. Не могу "пауци" да односе аутомобиле, а да нису обезбеђена легална места за паркирање. Картонско насеље код Газеле сматрам скандалозним за град. Не знам због чега се ти становници третирају као грађани другог реда. Патим због тога. Град, једноставно, мора да се позабави тим људима и условима у којима живе – категорична је уметница.

По њеном схватању, борба за егзистенцију у великим градовима донела је уједно и нов профил људи. У таквом оквиру не остаје превише места за бонтон и културу. Оно што узнемирава глумицу јесте галопирајућа ерозија морала.

– За већину странаца Београд је одлично место за провод. За оне који живе овде и боре се са свакодневним проблемима то је можда и мање видљиво. Путујем по свету, могу слободно да региструјем како Београд живи непрекидно, дан и ноћ. Из Београђана бије, дамара, једна енергија која се не среће често. Од Београда, ипак, не можемо очекивати, нити га по материјалном богатству поредити са престоницама земаља Европске уније, које су у својој блиској прошлости биле колонијалистичке  – истиче Цвијета Месић.