Novi život Dedinja

Cvijeta Mesić oduvek živi na Dedinju. Glumica takvu okolnost ne smatra privilegijom, već prirodnom datošću. Kod nje postoji izgrađena svest da kao umetnik ne bi bila u stanju sebi da omogući život na ovoj, kako se često kaže, ekskluzivnoj lokaciji. Tamo živi zahvaljujući svojim precima.
Ulica Neznanog junaka je njen izbor. Interesantna joj je iz nekoliko razloga. Nekada su njome često prolazila oklopna vozila, a umesto njih danas špartaju blindirani džipovi.

Put do dedinjskog brda, dugo vremena posle Drugog svetskog rata, bio je rezervisan za najviše partijske i državne funkcionere, generale, admirale, njihove ađutante i diplomate od renomea. Ruže i jorgovane kao prirodnu ogradu poslednjih godina zamenile su visoke zidine.

Dedinjske ulice napadno prednjače u visokim zdanjima sa raznim slavolucima, mozaicima, bazenima, fontanama, postavljaju karijatide... Zaštitni znak nove gradnje na Dedinju, očigledno, jeste predimenzionisanost. Sve je ogromno, ide se "nebu pod oblake", a novim vlasnicima, čini se, i to je tesno, dokazujući novu moć i poziciju u društvu. 

Televizija "Pink"

Dedinje je sačuvalo status intrigantnog dela prestonice. Ulica Neznanog junaka je za Cvijetu Mesić jedan od karakterističnih primera.

– To je izuzetno dugačka ulica, čija putanja vodi od skvera kod bolnice "Dragiša Mišović" do Vojnomedicinske akademije. Na Dedinju je, zbog nadmorske visine od oko 250 metara, klima unekoliko povoljnija. Ima prostora, pa energije mogu nesmetano da funkcionišu. Ljudi su mi stalno govorili: "Blago tebi, živiš na Dedinju". U vreme mog detinjstva i mladalaštva, koje se poklapa sa Titovom vladavinom, u toj ulici nije bilo mnogo kuća, ali je bilo mnoštvo praznih placeva. Kako je urbanizacija počela da pristiže u naš kraj tako je i on drastično počeo da se menja. Vrhunac promene je označila izgradnja "svemirskog broda", kako je nama izgledala u početku zgrada Televizije "Pink". Kada se to gradilo, starosedeoci su zaista bili očajni. Taj koncept gradnje nam je izgledao potpuno različit od urbanističkih rešenja koja ovde postoje poslednjih sto godina. Nama je to izgledalo kao veliko ruglo, a strahovali smo i od telekomunikacionih zračenja. Zašto pominjem zgradu "Pinka"?  Desilo se da nam je baš ona otvorila infrastrukturu. Pre nje, tu su postojali samo pošta i supermarket. Naš kraj je oduvek bio izrazito miran, rezidencijalnog karaktera. U okruženju su ambasade Norveške, Švedske, Danske, Libije, odnedavno konzulat Hrvatske. Nije bilo prodavnica, bioskopa, pijace, doma kulture. Nije bilo ničega. Sada su nikle različite prodavnice, neke pekare, banke, što čoveku svakako olakšava svakodnevni život. Čitav ovaj kraj, poslednjih desetak godina, postao je prepoznatljiv po arhitekturi Televizije "Pink". Budući da je ovo vek medija i komunikacije, meni je i to potpuno logično. S druge strane, ranije su se gradile kuće po meri čoveka. Ljudi nisu imali potrebu da pokazuju koliko su bogati, tako što će podići još jedan sprat. Važila su neka druga estetska, uopšte civilizacijska i kulturna pravila. Sada je došao jedan novi sloj ljudi koji sa starosedeocima Dedinja nema nikakve veze – razmišlja Cvijeta Mesić.

Prednost životu

Ona smatra neminovnošću da se danas svaka ulica pored tradicionalnog koda mora prilagođavati i duhu vremena. Glumica prednost daje životu suprotstavljajući ga elitističkom konceptu.

– To je neizbežno. Dedinje je, recimo, izgubilo sve karakteristike titoističkog vremena. Bilo je mistično, mnogo vojske. Za vreme poslednjeg bombardovanja, bombe nisu pitale za dozvolu, pa su padale sa svih strana. Dedinje je nosilo taj elitistički koncept, za mene, u negativnom smislu. Čini mi se da je danas, ipak, opuštenije, slobodnije. Sada je i ovde počelo da nestaje struje, da ne rade telefoni. To se ranije nije događalo. Ranije je ovde vladala "mrtva tišina", sada počinju da dopiru znaci života. Meni je to prirodnije. Uvek sam za život, pa makar to značilo i spuštanje elitističkih kriterijuma – kaže naša sagovornica.

Kao osnovne probleme u funkcionisanju milionskog grada, ona navodi mnoge probleme.

– Bolnice, bez klima-uređaja, izgledaju očajno. Saobraćaj je u katastrofalnom stanju. Ne mogu "pauci" da odnose automobile, a da nisu obezbeđena legalna mesta za parkiranje. Kartonsko naselje kod Gazele smatram skandaloznim za grad. Ne znam zbog čega se ti stanovnici tretiraju kao građani drugog reda. Patim zbog toga. Grad, jednostavno, mora da se pozabavi tim ljudima i uslovima u kojima žive – kategorična je umetnica.

Po njenom shvatanju, borba za egzistenciju u velikim gradovima donela je ujedno i nov profil ljudi. U takvom okviru ne ostaje previše mesta za bonton i kulturu. Ono što uznemirava glumicu jeste galopirajuća erozija morala.

– Za većinu stranaca Beograd je odlično mesto za provod. Za one koji žive ovde i bore se sa svakodnevnim problemima to je možda i manje vidljivo. Putujem po svetu, mogu slobodno da registrujem kako Beograd živi neprekidno, dan i noć. Iz Beograđana bije, damara, jedna energija koja se ne sreće često. Od Beograda, ipak, ne možemo očekivati, niti ga po materijalnom bogatstvu porediti sa prestonicama zemalja Evropske unije, koje su u svojoj bliskoj prošlosti bile kolonijalističke  – ističe Cvijeta Mesić.