Рудници угља и забаве

Музеј угљарства у Сењском Руднику из године у годину посећује све више туриста, захваљујући пре свега оригиналној поставци коју чине хиљаду експоната и пет хиљада фотографија. То је први и јединствени музеј такве врсте у Србији, који чува сећање на историју рударства у овом крају, источно од Ћуприје, дугу више од 160 година.

Србија је у нашем региону најбогатија индустријском баштином. На северу, у Војводини, остали су стари млинови, воденице на каналима и неколико ветрењача, а у централном делу индустријски погони и посебна вредност – рудници.

Сведочанства тешког живота

Многи угљенокопи су запуштени, управне зграде су празне, самачки хотели, мензе... Штета, јер би многи објекти могли да постану занимљиви за разгледање, у Алексинцу, Врднику, или на Вршкој Чуки иза Зајечара, познатој по „белгијској” кући, тако названој у знак сећања на белгијског инжењера.

Рудници би могли, сматрају стручњаци, да постану места за за одржавање фестивала, конгреса, за рекреацију, пешачење и бициклизам, као сценографија за снимање филмова. Па и за екскурзије, да ђаци упознају остареле машине које сведоче о индустријском развоју, да чују приче о животу рудара и овом тешком занимању у којем су се опробале и жене. У оживљавање рудника верују ентузијасти и визионари и наводе неколико примера.

У Лабину су овакву причу покренули локални уметници, добили су средства из фондова Европске уније и отворили врло респектабилну библиотеку, најсавременију у Хрватској. И Идрија, бивши рудник живе је оживела као музеј и налази се на Унесковој листи културне баштине.

Најзанимљивији пример долази из немачког Есена, рударске регије: оно што је било за отпад добило је другу намену, машине и покретне траке нису завршили на ђубришу већ су постали предмет прича које туристи радо слушају и упознају своју индустријску историју. И радо долазе упркос томе што Есен нема море, а ни неку значајну уметничку традицију.

У Србији се најдаље отишло у Сењском Руднику захваљујући Мирославу Николићу, садашњем управнику тамошњег Музеја угљарства. Као локал патриота размишљао је шта учинити да се у овом месту може нормално живети и кад јама више не буде радила.

Може ли Музеј угљарства да буде „светло на крају тунела”, питао се и покренуо пројекат „Еко-музеј Сењски Рудник”.

– Својим највећим успехом сматрам што сам успео да реализујем прву фазу овог пројекта. Свакако не сам већ уз помоћ Министарства културе и представника Музеја науке и технике из Београда. Тако да су сада обновљена три објекта који су били пред рушењем, а кроз промоцију овог пројекта широј јавности указао сам на постојање овог рударског места, које не треба препустити забораву и чију рударску историју треба сачувати. Такође, својим успехом сматрам и чињеницу да сам уз помоћ Музеја науке и технике успео да ставим под заштиту државе и рударски лифт који је једини такве врсте у свету и који је у функцији и данас, а који је саставни део туристичке понуде и показује се посетиоцима – каже Николић.

Музејски комплекс се састоји из главне зграде која је саграђена 1930. године и у којој је на два нивоа приказан технички и историјски развој рударства, почев од трећег века па до данас. Сви експонати су оригинални као и фотографије које прате ову поставку.

Саставни део комплекса музеја је и зграда некадашње машинске радионице каја се састоји из четири просторије у којима је кроз експонате и оригиналне фотографије приказан живот рудара и њихових породица у свим сегментима живота.

Посетиоцима се показује и поставка на отвореном где су смештене машине и уређаји који због својих димензија не могу да буду у просторијама. Посетиоци и туристи могу да виде и улаз у јаму са управном зградом изнад самог улаза из 1860. године, који је у оригиналу сачуван до данашњих дана.

Хлеб са седам кора

Музејски комплекс посећују како групне екскурзије, почев од предшколских установа до високошколских институција, тако и појединачни посетиоци, породице, а по евиденцији која се води у музеју може се видети да су посетиоци из свих делова Србије. У последње време музеј посећују организовано и посетиоци из иностранства, из Словеније, Хрватске, Аустрије и Италије.

– Мало је позната чињеница да и жене раде у јами и то нису само мајке, супруге и домаћице које само воде бригу о домаћинству, већ и особе које заједно са мушкарцима иду у јаму и зарађују „хлеб са седам кора”. Архивска грађа и фото-збирка која се налази у музеју води нас чак у период Првог светског рата па и много раније и доказује присуство и рад жена и деце у јами – истиче Николић.

Баш зато што је ова историјска чињеница мање позната широј јавности, Музеј угљарства је ову тему приказао у оквиру прошлогодишње београдске манифестације „Ноћ музеја”. Уређивачки одбор је ову тему прогласио за једну од најуспешнијих.

Оно што је остало да се уради у „Еко-музеју” је подземни рударски музеј и реконструкција рударског ресторана који је у непосредној близини комплекса музеја тако да би се на неки начин бар делимично заокружила туристичка понуда Музеја угљарства.