„Мићке”, мит о симпатичном мангупу

ПОСТМОДЕРНА НА РУСКИ НАЧИН
Пре двадесет пет година, у тексту под насловом „Мићке”, сликар Владимир Шинкарјов је на шаљив начин описао свог колегу Дмитрија Шагина. Из тог текста развио се уметнички покрет који је обележио крај двадесетог века у руској култури. Покрет, који је настао у пријатељском кругу лењинградских сликара, имао је ликовну и књижевну страну, а свој утицај проширио је и на друге уметности. У средишту покрета „мићке” је одређена филозофија живота коју су упражњавали његови оснивачи.

Иако без политичког ангажмана, он није био без политичке обојености, пре свега због искључивог усмерења на приватни живот. За чланове су карактеристични посебна лексика и начин понашања. Користи се ограничен број жаргонских израза, који могу имати или другачије значење од уобичајеног или више значења, а њихова дела прожима специфични хумор, добронамерност и топлина. Оријентација на природност и животна задовољства, међу којима истакнуто место има пиће као централни мотив у митологији групе „Мићке”, такође је важна одлика покрета. Владимир Шинкарјов констатује да покрет развија и разрађује тип симпатичног мангупа, који је, ако се изузме тип свеца, можда најсимпатичнији тип у руској култури.

Током четврт века покрет се разгранао. Како су учесници старили, престао је да буде омладински и прерастао је локални оквир, стекао је следбенике у Москви и у иностранству, у редовима руске емиграције. Проширио се и на друге уметности – рок-музику, филм, фотографију. Постао је препознатљив руски бренд, популаран и на Западу. О њиховом првом гостовању у иностранству снимљен је филм „Мићке у Европи”, у режији Алексеја Учитеља, за који је музику написао Борис Гребеншчиков, вођа групе „Акваријум” (1990).

Основни допринос групе „Мићке” је у области сликарства. Већина чланова групе су сликари који негују властити израз и међусобно су доста различити. Њихов рад, међутим, има и неке заједничке одлике. У новим околностима они развијају традицију руског народног цртежа (лубок), с његовим карактеристичним мотивима, као што су славља и призори из свакодневице. Истовремено усвојили су и развијају достигнућа руске авангарде. Пошто често приказују себе, односно урбану уметничку и интелектуалну средину, резултат је веома необичан.

За сликаре из овог круга травестија је незаобилазан поступак. Они се на креативан и добродушан начин поигравају с неспојивим елементима из традиције, између осталог – из историје и културе, на тај начин што их стављају једне поред других. Тако се, на пример, чланови групе „Мићке” на сликама могу врло лако наћи у друштву с Пушкином и Љермонтовом. Због обиља референци на својим делима, група „Мићке” важи за претходника руског постмодернизма. Али за разлику од каснијег правца, који је прокламовао дистанцираност, дела „Мићки” емоционално су обојена. Београдска публика била је у прилици да се упозна с ликовним остварењима групе „Мићке” на репрезентативној изложби у Руском дому у новембру 2005. године, која, нажалост, није имала одговарајући публицитет.

Многи чланови групе су аутори књижевних дела у духу естетике „Мићки”. Ова продукција је неуједначена, а обухвата скоро све књижевне жанрове, па и неке ретке у савременој књижевности, на пример басне. „Мићке” наглашавају повезаност с природом, па радо и често пишу о животињама. Најважнији аутор из ове групе је Владимир Шинкарјов. Он је крајем осамдесетих година написао повест „Максим и Фјодор”, која се ширила у самиздату. Јунаци приповести су алкохоличари, а дело представља монтажу фрагмената који припадају различитим књижевним жанровима. Мењајући начин гледања на ствари, аутор релативизује стереотипе свих врста. Манифест „Мићки” је након почетног текста из 1983. године добио још седам наставака и бројне додатке, у којима се разматра однос „Мићки” према култури, моралу, прогресу и другим темама. Роман „Папуанац из Хондураса” (1987) има за основу телевизијску серију коју гледа и коментарише главни јунак. Шинкарјовљева дела, која су приступачна, забавна и духовита, имају народски карактер и сматрају се књижевним споменицима епохе. Други аутори из ове групе су Дмитриј Шагин, Виктор Тихомиров, Олга и Александар Флоренски, Василиј Голубејев и Владимир Јашке. Треба поменути и да је текст често саставни део цртежа и слика групе „Мићке”, те они, према томе, поседују литерарну компоненту.

Дела групе „Мићке” блиска су народној естетици и имају демократски карактер. Она представљају својеврстан одраз руског менталитета. Због свог позитивног става у приликама које заправо никад нису повољне ова остварења снажно афирмишу живот. И мада су највећи домети групе вероватно већ постигнути, с обзиром на велику и разноврсну активност учесника и стални приток нових чланова, покрет групе „Мићке” је још далеко од завршетка.