„Mićke”, mit o simpatičnom mangupu

POSTMODERNA NA RUSKI NAČIN
Pre dvadeset pet godina, u tekstu pod naslovom „Mićke”, slikar Vladimir Šinkarjov je na šaljiv način opisao svog kolegu Dmitrija Šagina. Iz tog teksta razvio se umetnički pokret koji je obeležio kraj dvadesetog veka u ruskoj kulturi. Pokret, koji je nastao u prijateljskom krugu lenjingradskih slikara, imao je likovnu i književnu stranu, a svoj uticaj proširio je i na druge umetnosti. U središtu pokreta „mićke” je određena filozofija života koju su upražnjavali njegovi osnivači.

Iako bez političkog angažmana, on nije bio bez političke obojenosti, pre svega zbog isključivog usmerenja na privatni život. Za članove su karakteristični posebna leksika i način ponašanja. Koristi se ograničen broj žargonskih izraza, koji mogu imati ili drugačije značenje od uobičajenog ili više značenja, a njihova dela prožima specifični humor, dobronamernost i toplina. Orijentacija na prirodnost i životna zadovoljstva, među kojima istaknuto mesto ima piće kao centralni motiv u mitologiji grupe „Mićke”, takođe je važna odlika pokreta. Vladimir Šinkarjov konstatuje da pokret razvija i razrađuje tip simpatičnog mangupa, koji je, ako se izuzme tip sveca, možda najsimpatičniji tip u ruskoj kulturi.

Tokom četvrt veka pokret se razgranao. Kako su učesnici starili, prestao je da bude omladinski i prerastao je lokalni okvir, stekao je sledbenike u Moskvi i u inostranstvu, u redovima ruske emigracije. Proširio se i na druge umetnosti – rok-muziku, film, fotografiju. Postao je prepoznatljiv ruski brend, popularan i na Zapadu. O njihovom prvom gostovanju u inostranstvu snimljen je film „Mićke u Evropi”, u režiji Alekseja Učitelja, za koji je muziku napisao Boris Grebenščikov, vođa grupe „Akvarijum” (1990).

Osnovni doprinos grupe „Mićke” je u oblasti slikarstva. Većina članova grupe su slikari koji neguju vlastiti izraz i međusobno su dosta različiti. Njihov rad, međutim, ima i neke zajedničke odlike. U novim okolnostima oni razvijaju tradiciju ruskog narodnog crteža (lubok), s njegovim karakterističnim motivima, kao što su slavlja i prizori iz svakodnevice. Istovremeno usvojili su i razvijaju dostignuća ruske avangarde. Pošto često prikazuju sebe, odnosno urbanu umetničku i intelektualnu sredinu, rezultat je veoma neobičan.

Za slikare iz ovog kruga travestija je nezaobilazan postupak. Oni se na kreativan i dobrodušan način poigravaju s nespojivim elementima iz tradicije, između ostalog – iz istorije i kulture, na taj način što ih stavljaju jedne pored drugih. Tako se, na primer, članovi grupe „Mićke” na slikama mogu vrlo lako naći u društvu s Puškinom i Ljermontovom. Zbog obilja referenci na svojim delima, grupa „Mićke” važi za prethodnika ruskog postmodernizma. Ali za razliku od kasnijeg pravca, koji je proklamovao distanciranost, dela „Mićki” emocionalno su obojena. Beogradska publika bila je u prilici da se upozna s likovnim ostvarenjima grupe „Mićke” na reprezentativnoj izložbi u Ruskom domu u novembru 2005. godine, koja, nažalost, nije imala odgovarajući publicitet.

Mnogi članovi grupe su autori književnih dela u duhu estetike „Mićki”. Ova produkcija je neujednačena, a obuhvata skoro sve književne žanrove, pa i neke retke u savremenoj književnosti, na primer basne. „Mićke” naglašavaju povezanost s prirodom, pa rado i često pišu o životinjama. Najvažniji autor iz ove grupe je Vladimir Šinkarjov. On je krajem osamdesetih godina napisao povest „Maksim i Fjodor”, koja se širila u samizdatu. Junaci pripovesti su alkoholičari, a delo predstavlja montažu fragmenata koji pripadaju različitim književnim žanrovima. Menjajući način gledanja na stvari, autor relativizuje stereotipe svih vrsta. Manifest „Mićki” je nakon početnog teksta iz 1983. godine dobio još sedam nastavaka i brojne dodatke, u kojima se razmatra odnos „Mićki” prema kulturi, moralu, progresu i drugim temama. Roman „Papuanac iz Hondurasa” (1987) ima za osnovu televizijsku seriju koju gleda i komentariše glavni junak. Šinkarjovljeva dela, koja su pristupačna, zabavna i duhovita, imaju narodski karakter i smatraju se književnim spomenicima epohe. Drugi autori iz ove grupe su Dmitrij Šagin, Viktor Tihomirov, Olga i Aleksandar Florenski, Vasilij Golubejev i Vladimir Jaške. Treba pomenuti i da je tekst često sastavni deo crteža i slika grupe „Mićke”, te oni, prema tome, poseduju literarnu komponentu.

Dela grupe „Mićke” bliska su narodnoj estetici i imaju demokratski karakter. Ona predstavljaju svojevrstan odraz ruskog mentaliteta. Zbog svog pozitivnog stava u prilikama koje zapravo nikad nisu povoljne ova ostvarenja snažno afirmišu život. I mada su najveći dometi grupe verovatno već postignuti, s obzirom na veliku i raznovrsnu aktivnost učesnika i stalni pritok novih članova, pokret grupe „Mićke” je još daleko od završetka.