Урнебесне приче шпанглеског Џојса

До јуче познат само у најпробирљивијим елитним литерарним кружоцима, данас је Хунот Дијаз (38), професор креативног писања на престижном МИТ, добитник Пулицерове награде за књижевност, и награде америчких критичара за свој први роман „Кратак и чудесан живот Оскара Ваоа”, писац коме најоштрија критика посвећује хвалоспевне трактате. Рођен у Доминиканској Републици, са шест година становник предградске провинције у Њу Џерсију , растао је као компјутерски залуђеник, улични мангуп, доминикански тинејџер и плејбој и сањао, ако је веровати чудовишном животопису из романа који је писао једанаест година, да постане доминикански Џејмс Џојс. Или карипски Толкин, како је опсесивно уз видео-игрице сањао гојазни дечак Оскар (надимак Вао добио је по шпанском изговору за Оскара Вајлда) рођен у Америци, али на кога је изгледа одавно пала породична карипска клетва, „фуку”.

 Хунот Дијаз ће за разлику од свог јунака као „господар” прстеновима спојити у нераскидиву везу енглески и шпански, Доминиканску Републику и доминикански гето Њу Џерсија, Трухиљову диктатуру и америчка обећања о једнакостима, тинејџерски жаргон, са језиком латиноимиграната, танану историјско-социјалну анализу, са уличним мангуплуком, поетику љубави са најокорелијим гангстерајем, фолклор и традицију Доминикане са техно-културом компјутерских акробација, реп и панк са салсама Санто Доминга у урнбесни ритам романа од 340 страна. Најоштрије критичарско перо Америке, Мичико Какутани, назива ово дело „чудесним”. 

У разговору за „Њусвик”, описујући муке писања – његови јунаци говоре шпанглеским, мешавином енглеског и шпанског, Дијаз је недавно рекао да је било „много кљуцкања и прецртавања, цењкања и цепидлачења. Увек сам веровао да је енглески језик као склепани свемирски брод. Стално искушаваш колико далеко можеш да га избациш, а да се не распадне. То је та незграпна, а опет заиста бајна машина”.

Вест да је „Доминиканац Џунот Дијаз” (као што је сваки српски Немања овде Неманџа, а свака Марија овде Мариџа, тако је Хунот овде због првог слова Ј, Џунот) добио Пулицера, прострујала је брзином светлосних таласа доминиканском дијаспором и пишчевим завичајем. На радост Доминиканаца, Хунота Дијаза, по устаљеном реду ствари, у обећаној земљи још зову доминиканским имигрантом, иако је имао само шест година када је са сестром и мајком дошао у Америку. Најновијем америчком пулицеровцу не смета што уз његово име додају доминикански атрибут. Читав универзум може се открити у доминиканском искуству.

„Не видим зашто би домовина каква је Доминиканска Република за било кога била ограничење. Али у мојој глави, можеш да будеш неки чиновничић у Мумбаију, или камионџија у Синсинатију и да опет носиш читаву васиону у себи… Ако тражите тачку где је умро Стари свет, а почео Нови, наћи ћете је баш на Хиспаниоли, (острво у Карибима где се Колумбо најпре искрцао – прим. З. Ш.). Читав је Нови свет изданак онога што се десило на Карибима, знали ми за то или не. Истребљење староседелаца, освајање Новог света, ропство и на неки начин уздизање ове врсте капитализма.”

Тога свакако нису свесне америчке туристичке хорде које у грдосијама званим луксузни бродови плове до Доминикане да би у некој „свеукључујућој” оази под палмом пијуцкали коктел и гледали у пучину. Али, они који су читали „Оскара Ваоа” могли су да кроз дуге Диасове фусноте упознају кратку историју овог острва на коме је тридесет година владао један од најзлогласнијих диктатора у двадесетом веку, Трухиљо, који је по својој бруталности и примитивизму превазишао све што је до тада видела Латинска Америка. Све тачке на острву назвао је по свом имену, па је Санто Доминго, најстарији град у Новом свету, постао Сијудад де Трухиљо. О „феномену трухиљизма” сведочио је, деценију пре, перуански класик Марио Варгас Љоса у роману „Јарчево славље”, фантастичној анатомији диктатуре.