Urnebesne priče špangleskog Džojsa

Do juče poznat samo u najprobirljivijim elitnim literarnim kružocima, danas je Hunot Dijaz (38), profesor kreativnog pisanja na prestižnom MIT, dobitnik Pulicerove nagrade za književnost, i nagrade američkih kritičara za svoj prvi roman „Kratak i čudesan život Oskara Vaoa”, pisac kome najoštrija kritika posvećuje hvalospevne traktate. Rođen u Dominikanskoj Republici, sa šest godina stanovnik predgradske provincije u Nju Džersiju , rastao je kao kompjuterski zaluđenik, ulični mangup, dominikanski tinejdžer i plejboj i sanjao, ako je verovati čudovišnom životopisu iz romana koji je pisao jedanaest godina, da postane dominikanski Džejms Džojs. Ili karipski Tolkin, kako je opsesivno uz video-igrice sanjao gojazni dečak Oskar (nadimak Vao dobio je po španskom izgovoru za Oskara Vajlda) rođen u Americi, ali na koga je izgleda odavno pala porodična karipska kletva, „fuku”.

 Hunot Dijaz će za razliku od svog junaka kao „gospodar” prstenovima spojiti u neraskidivu vezu engleski i španski, Dominikansku Republiku i dominikanski geto Nju Džersija, Truhiljovu diktaturu i američka obećanja o jednakostima, tinejdžerski žargon, sa jezikom latinoimigranata, tananu istorijsko-socijalnu analizu, sa uličnim manguplukom, poetiku ljubavi sa najokorelijim gangsterajem, folklor i tradiciju Dominikane sa tehno-kulturom kompjuterskih akrobacija, rep i pank sa salsama Santo Dominga u urnbesni ritam romana od 340 strana. Najoštrije kritičarsko pero Amerike, Mičiko Kakutani, naziva ovo delo „čudesnim”. 

U razgovoru za „Njusvik”, opisujući muke pisanja – njegovi junaci govore špangleskim, mešavinom engleskog i španskog, Dijaz je nedavno rekao da je bilo „mnogo kljuckanja i precrtavanja, cenjkanja i cepidlačenja. Uvek sam verovao da je engleski jezik kao sklepani svemirski brod. Stalno iskušavaš koliko daleko možeš da ga izbaciš, a da se ne raspadne. To je ta nezgrapna, a opet zaista bajna mašina”.

Vest da je „Dominikanac Džunot Dijaz” (kao što je svaki srpski Nemanja ovde Nemandža, a svaka Marija ovde Maridža, tako je Hunot ovde zbog prvog slova J, Džunot) dobio Pulicera, prostrujala je brzinom svetlosnih talasa dominikanskom dijasporom i piščevim zavičajem. Na radost Dominikanaca, Hunota Dijaza, po ustaljenom redu stvari, u obećanoj zemlji još zovu dominikanskim imigrantom, iako je imao samo šest godina kada je sa sestrom i majkom došao u Ameriku. Najnovijem američkom pulicerovcu ne smeta što uz njegovo ime dodaju dominikanski atribut. Čitav univerzum može se otkriti u dominikanskom iskustvu.

„Ne vidim zašto bi domovina kakva je Dominikanska Republika za bilo koga bila ograničenje. Ali u mojoj glavi, možeš da budeš neki činovničić u Mumbaiju, ili kamiondžija u Sinsinatiju i da opet nosiš čitavu vasionu u sebi… Ako tražite tačku gde je umro Stari svet, a počeo Novi, naći ćete je baš na Hispanioli, (ostrvo u Karibima gde se Kolumbo najpre iskrcao – prim. Z. Š.). Čitav je Novi svet izdanak onoga što se desilo na Karibima, znali mi za to ili ne. Istrebljenje starosedelaca, osvajanje Novog sveta, ropstvo i na neki način uzdizanje ove vrste kapitalizma.”

Toga svakako nisu svesne američke turističke horde koje u grdosijama zvanim luksuzni brodovi plove do Dominikane da bi u nekoj „sveuključujućoj” oazi pod palmom pijuckali koktel i gledali u pučinu. Ali, oni koji su čitali „Oskara Vaoa” mogli su da kroz duge Diasove fusnote upoznaju kratku istoriju ovog ostrva na kome je trideset godina vladao jedan od najzloglasnijih diktatora u dvadesetom veku, Truhiljo, koji je po svojoj brutalnosti i primitivizmu prevazišao sve što je do tada videla Latinska Amerika. Sve tačke na ostrvu nazvao je po svom imenu, pa je Santo Domingo, najstariji grad u Novom svetu, postao Sijudad de Truhiljo. O „fenomenu truhiljizma” svedočio je, deceniju pre, peruanski klasik Mario Vargas Ljosa u romanu „Jarčevo slavlje”, fantastičnoj anatomiji diktature.