Данте Алигијери као детектив

ФИРЕНТИНСКИ ТРИЛЕРИ
Умберто Еко је романом „Име руже” (1980), са структуром криминалистичке приче, ритмом трилера и очаравајућом темом „смештеном” у средњовековном окружењу,   први у Италији приближио трилер и историјски роман. Од тада, ова књижевна тенденција приметна је у делима италијанских писаца: у вештој мешавини историјских чињеница и књижевне прозе наилазимо на серијске убице у ренесансним костимима, окултне заплете и тајанствена удружења. Последњих година у многим књигама савремених (не само) италијанских аутора, видан је интерес за средњовековну и ренесансну Фиренцу, често представљену као позорницу сурових и перверзних злочина.

У тим романима, улоге детектива обично су поверене славним личностима из фирентинске прошлости. У трилогији италијанског књижевника Ђулија Леонеа сусрећемо Дантеа Алигијерија у улози способног средњовековног детектива који успешно разрешава компликоване крими-случајеве: „Данте Алигијери и злочин медузе” (2000), „Злочини мозаика” (2004) и „Злочини светлости” (2005), издавач Мондадори. Шпањолка Сузана Фортес, у историјском трилеру „Кватроченто” (2007), бави се познатом завером банкарске породице Пачи против породице Медичи, у којој је убијен Ђулијано Медичи и рањен његов брат Лоренцо Величанствени, поглавар Фирентинске републике, заслужан за процват ренесансне културе, велики колекционар и мецена уметника. Млада шпанска новинарка, истражујући архив мистериозног сликара Масонија (измишљена личност), чита његове записе и у магазину галерије Уфичи проналази тајанствену слику, откривајући постојање тајне секте...

Томас Харис, у свом роману „Ханибал” ( 1999), такође инспирисан завером Пачи, одлучио је да инспектора Риналда Пачија, очигледно далеког потомка породице Пачи, обеси у палати Векио, следећи истинит догађај (један од главних завереника, надбискуп Франческо Салвиати, обешен ја на прозору Палате). А фирентинска списатељица Патриција Дебике у недавно објављеном трилеру „Злато Медичија” (Корбачо, 2007) заплет заснива на отмици деце великог војводе Фердинанда I, припадника династије Медичи, крајем 16. века. У групи историјских и измишљених личности издваја се харизматична фигура протагонисте Ђованија Медичија, полубрата великог војводе Фердинанда I. Овај генијални архитекта, инжењер, песник и музичар, командант флоте великог војводства и обожавалац лепих жена, заједно са шефом полиције, води истрагу и открива налогодавце отмице и уцењиваче.

У роману Фирентинца Леонарда Горија, „Божје кости” (Рицоли, 2007) који се одиграва почетком 16. века, детектив Николо Макијавели, у то време секретар Фирентинске републике, открива лешеве четири Мавра и једног гориле, са траговима сецирања, што указују на Леонарда да Винчија, који је нестао. Макијавели, у пратњи бајне и загонетне Џиневре (на крају приче сазнајемо да је то Лукреција Борџија), почиње потрагу за Леонардом. Да Винчијева открића, као неприхватљива истина за цркву, која могу да промене судбину хришћанства, воде ка кулминацији приче: Леонардо је оптужен за јерес и инквизиција га позива на саслушање... 

Ни Салман Рушди није одолео магији ренесансне Фиренце у свом десетом роману „Фирентинска чаробница”, објављеном почетком априла у Енглеској. Након седам година рада и бројних боравака у Тоскани у тајности (Хомеинијева фатва, након објављивања „Сатанских стихова”, прво суспендована, обновљена је прошлог фебруара) ево књиге која евоцира атмосферу ренесансне Фиренце. Међутим, сјају на двору Медичија, моћним куртизанама и хуманистичкој филозофији, супротстављају се братоубилачки ратови, тортуре, ломаче на јавним трговима, те је Фиренца представљена као варварска у односу на Могулско царство (могул – назив за муслиманске владаре у Индији) у које једног дана стиже млади Фирентинац плаве косе, који тврди да је рођак Великог могула Ахбара. Тако почиње књига у којој доминира Ахбар, један од највећих императора Могулског царства (владао северном Индијом у другој половини 16. века). У раскошној мешавини историје и бајке, иако, на први поглед, изгледа да је протагониста мистериозна принцеза која жели да управља својом судбином у свету којим владају мушкарци, Ахбар представља морални центар књиге, њено тежиште. Актуелне расправе – питање одговорности, верски фанатизам и историјско-културне разлике између Истока и Запада, представљени су кроз поређење света Никола Макијавелија, научности његових правила и прагматичне бруталности моћи, са хедонистичким и просвећеним Ахбаровим царством, и владаром опседнутим сном да уједини расе, племена, кланове, вере и народе читаве Индије. Имагинарно Рушдијево царство – дечји свет, у коме су сви краљеви и чаробнице – у судару са другим, краљевством нашег свакодневног живота, где физички закони не могу да се сломе и чију владавину је описао Макијавели, добија необичну снагу.

Критика у Великој Британији је већ подељена. Хвалоспеве налазимо у „Телеграфу” и „Гардијану”, чији рецензент сматра да Рушдијева чудесна и очаравајућа књига подвлачи важност људских могућности. Међутим, по оцени „Тајмса”, роман представља књижевну збрку нафиловану чаробним напитком и невероватним историјским реконструкцијама. Према писању „Економиста”, „Рушди се изгубио у пустињи. На почетку је обећавајући, али касније постаје пун контрадикторности и тежак”, док „Санди тајмс” сматра да је „Фирентинска чаробница” најгора ствар коју је овај књижевник написао. Негативне критике не утичу на убрзани ритам превођења књиге у многим земљама, нити на велику вероватноћу да ће постати бестселер.