Социјализам је досадан

Да ли нам то смета када је Кина у питању? Нисам још чуо да некоме у Србији то смета, јер је демократија у Азији врло флексибилан појам. Има ли у Северној Кореји политичких затвореника? Вероватно има, додуше нисам имао ту част да их и упознам. Има ли у Саудијској Арабији политичких затвореника? Има, али Саудијска Арабија има нафту, а Северна Кореја нема. Има само атомску бомбу.

Северна Кореја данас то је Совјетски Савез шездесетих година прошлог века, то је Југославија педесетих година прошлог века. С том разликом што ми у Југославији нисмо тада имали метро чији возови у Пјонгјангу шибају 100 км на час, нисмо самостално производили компјутере, електричне локомотиве, аутомобиле, тенкове, подморнице, интерконтиненталне ракете. Нисмо имали атомску бомбу и сателите у свемиру као што то има Северна Кореја. Имали смо Голи оток и страх од Партије. Додуше, ми онда и Северна Кореја данас нисмо имали криминал и дрогу, нисмо имали велика убиства која пуне насловне стране...

Ми онда нисмо имали кафиће и приватне ресторане, Северна Кореја их данас има. Ми онда нисмо били баш превише сити, истина није било баш глади, али банане су педесетих година прошлог века биле ретка ствар у трговинама у Југославији. Данас у Северној Кореји можете да купите у маркету и банане и киви. Напунио сам колица најбољом храном у вредности око 50 евра. Неколико врста најбоље рибе из Јапанског мора, ракови, пиво, разне егзотичне салате, колачи... У Србији бих за то платио најмање 250 евра.

Највећа је лаж како у Северној Кореји влада глад. Видео сам децу како се играју у парковима, био сам у кампу за одмор деце у Вонсану. Тај камп има сопствени фудбалски стадион, играонице, компјутерску салу, базен и спортску дворану. Неколико стотина деце играло се и било у учионицама тог дана. Нису их ваљда све довели тамо да би мене преварили?

Био сам у дечијој болници у Пјонгјангу. Супермодерна установа, медицинска опрема „сименс”, деца с мајкама у собама, по четири кревета у соби с тоалетом и плазма телевизором. Нису ваљда то организовали само због мене? Био сам у специјалној очној клиници у Пјонгјангу. Стотине људи у тишини чекају на преглед. Врхунска опрема клинике је из Јапана. Нису ми то опет „сместили”. Био сам у фабрици електро-опреме, најчистији бакар се користи за електро-каблове. А бакра у Северној Кореји има у огромним количинама, баш као и других стратешких руда. Фабрика има предиван фудбалски стадион с трибинама у оквиру фабричког круга. Закорачио сам на траву да видим је ли права или је то нацртани картон.

Има ли рестрикције струје у Северној Кореји? Има, као што је било рестрикције струје и у СФРЈ, па онда и оних рестрикција око коришћења аутомобила „пар-непар”. Само смо то заборавили. Ноћу су делови Пјонгјанга у мраку, али главне зграде, главне саобраћајнице светле. Светле и лампице на појасевима саобраћајних полицајаца, изгледа као да светле дугмићи, што би рекао амерички председник Доналд Трамп. Део Пјонгјанга, с облакодерима од по 80 спратова, изгледа и дању и ноћу као Дубаи, два облакодера су станови за универзитетске професоре. Наука се овде цени, а наука је донела и атомску бомбу. А атомска бомба је гарант да вам нико не може откинути ни један одсто ваше територије.

У Северној Кореји постоји интернет, људи масовно користе мобилне телефоне, девојке су модерно обучене и високог су морала, нема спонзоруша, нема ни проституције. У ресторанима вас девојке дочекују у традиционалним хаљинама које личе на јапански кимоно, али се то овде зове чогори. Морал се сматра врлином, која се преноси с генерације на генерацију и није подложан протоку времена. Вера се зове цхондокјо и представља комбинацију речи „небо” и „морал”.

У Пјонгјангу градски саобраћај чине зглобни аутобуси, трамваји, тролејбуси и метро. Грађани и по највећој зими дисциплиновано стоје у реду за улазак у аутобус, тролејбус, или трамвај. Нема гурања преко реда. Метро постоји од 1967. године и дневно превезе око 500.000 људи. Пјонгјанг има културни центар два пута већи од нашег „Сава центра”, национални театар је предивна грађевина, ТВ торањ је попут нашег на Авали. Улице главног града Северне Кореје су беспрекорно чисте, нема ни најмањег папирића ни пластике. Монументални споменик Радничкој партији Северне Кореје у центру Пјонгјанга има срп, чекић и оловку. Сељаци, радници и поштена интелигенција, што би рекао друг Тито.

Северна Кореја има нешто што имамо и ми у Србији – има ботове. То су углавном млађи људи који на парадама подижу разнобојне картоне и пластично цвеће, симболизујући тако поруке у маси. Када сам се после параде помешао с људима на улици видео сам многе како им из руксака вире дршке тих картона и пластичног цвећа. Ботови на корејски начин.

Северна Кореја је озбиљна држава, њена војна представништва амбасада у Москви и у Пекингу на нивоу је генерала и с неколико пуковника.

Све у свему, седам дана у Северној Кореји брзо ми је прошло. Било је напорно, где год да сам био морао сам да опишем своје утиске у књизи гостију. И све је то, од првог дана доласка војног коментатора „Политике”, овде снимала телевизија. Можда је некима и чудно што је „Политика” једина добила акредитацију за војну параду, а то је истина. Постоје у Пјонгјангу дописници УПИ-ја и АП-а, а у Пекингу и друге агенције и новинари који прате Северну Кореју. Али овај пут нису добили акредитације. Парада је била прослава 70 година од оснивања оружаних снага Северне Кореје, генерали су одлучивали кога ће звати.

После свега, да ли бих ја могао да живим у Северној Кореји. Не бих, јер све је овде тако мирно, уређено, нема гужве, нема агресивности, све се зна шта ко треба да ради, ко одлучује, а ко извршава. Социјализам је досадан...