Дипломатско отопљавање на ЗОИ

По­сле но­ве ну­кле­ар­не про­бе, ви­ше од 20 лан­си­ра­них ра­ке­та и жуч­ног вер­бал­ног ра­та чел­ни­ка Ва­шинг­то­на и Пјон­гјан­га ко­ји су обе­ле­жи­ли 2017, ма­ло ко је мо­гао да прет­по­ста­ви да ће Зим­ске олим­пиј­ске игре (ЗОИ) на Ко­реј­ском по­лу­о­стр­ву за­пра­во би­ти оли­че­ње ига­ра из ан­тич­ких вре­ме­на. Вре­ме­на ка­да су због над­ме­та­ња у Олим­пи­ји и до три ме­се­ца пре­ки­да­ни сви ра­то­ви, а бор­ба се се­ли­ла на спорт­ски те­рен. Исти­ни за во­љу, да­ле­ко од то­га да су ових да­на за­ћу­та­ле пу­шке и то­по­ви ши­ром све­та, али бар за део то­га што се до­сад до­го­ди­ло у Пјонг­чан­гу мо­же се ре­ћи да има исто­риј­ски зна­чај.

ИСТО­РИЈ­СКА ИГРА: Иако че­сто од зва­нич­ни­ка ши­ром све­та слу­ша­мо да по­ли­ти­ка не сме да се ме­ша у спорт, све­до­ци смо не са­мо да то ни­је увек слу­чај, већ да су Олим­пиј­ске игре као нај­ве­ћи спорт­ски до­га­ђај на све­ту тра­ди­ци­о­нал­но по­ста­ле ме­сто на ком се ша­љу по­ли­тич­ке по­ру­ке. 

 

То се мо­гло ви­де­ти од Ига­ра 1936. у Бер­ли­ну ка­да је Хи­тлер од­био да уру­чи злат­ну ме­да­љу там­но­пу­том аме­рич­ком атле­ти­ча­ру Џе­си­ју Овен­су, пре­ко Ига­ра 1968. у Мек­си­ку ка­да су два аме­рич­ка и је­дан аустра­лиј­ски атле­ти­чар на по­бед­нич­ком по­ди­ју­му спу­ште­них гла­ва и по­диг­ну­тим сти­сну­тим пе­сни­ца­ма у цр­ним ру­ка­ви­ца­ма из­ра­зи­ли про­тест про­тив сва­ко­днев­ног ра­си­зма и кр­ше­ња људ­ских пра­ва у Аме­ри­ци, до нај­тра­гич­ни­јег до­га­ђа­ја ка­да су у то­ку Ига­ра 1972. у Мин­хе­ну па­ле­стин­ски те­ро­ри­сти уби­ли је­да­на­ест изра­ел­ских спор­ти­ста. Ка­да се на то до­да­ју и Игре 1980. у Мо­скви и 1984. у Лос Ан­ђе­ле­су ко­је су као део Хлад­ног ра­та из­ме­ђу САД и СССР обе­ле­жи­ли бој­ко­ти по­је­ди­них зе­ма­ља, ви­ше је не­го ја­сно да су олим­пиј­ска бо­ри­ли­шта че­сто ме­сто и по­ли­тич­ког над­ме­та­ња.

И баш због то­га, као и чи­ње­ни­це да је це­ла про­шла го­ди­на би­ла у зна­ку се­вер­но­ко­реј­ских ис­па­ље­них ра­ке­та и прет­њи Дoналда Трам­па Пјон­гјан­гу, за мно­ге је би­ло пра­во из­не­на­ђе­ње ка­да су на отва­ра­њу ЗОИ у ју­жно­ко­реј­ском гра­ду Пјонг­чан­гу уоп­ште ви­де­ли се­вер­но­ко­реј­ске спор­ти­сте. Иако је глав­на вест ко­ја је об­и­шла свет би­ла да су ре­пре­зен­та­ци­је две Ко­ре­је на де­фи­леу на­сту­пи­ле за­јед­но под јед­ном за­ста­вом, ве­ли­ки исто­риј­ски зна­чај има и чи­ње­ни­ца да је у де­ле­га­ци­ји Се­вер­не Ко­ре­ја би­ла и се­стра њи­хо­вог ли­де­ра Ким Џонг Уна, Ким Јо Џонг, што је за­пра­во пр­во сту­па­ње не­ког чла­на ди­на­сти­је Ким на тло Ју­жне Ко­ре­је од кра­ја Ко­реј­ског ра­та 1953.

КР­ШЕ­ЊЕ САНК­ЦИ­ЈА: Да ме­ђу су­се­ди­ма ко­је де­ли де­ми­ли­та­ри­зо­ва­на зо­на на 38. па­ра­ле­ли ипак не­ће би­ти про­бле­ма у то­ку ЗОИ мо­гло се на­слу­ти­ти ка­да је у но­во­го­ди­шњем обра­ћа­њу јав­но­сти Ким Џонг Ун са­оп­штио да је у 2017. по­стиг­нут Пјон­гјан­гов циљ по пи­та­њу раз­во­ја ну­кле­ар­ног про­гра­ма те да же­ли успе­шно одр­жа­ва­ње ЗОИ. За­пра­во од тог тре­нут­ка по­чи­ње јед­на сво­је­вр­сна ди­пло­мат­ско-спорт­ска ла­кр­ди­ја у ко­јој се пре­не­бре­га­ва­ју очи­глед­на кр­ше­ња ме­ђу­на­род­них санк­ци­ја за­рад на­де да ће ује­ди­ње­ње и мир за­вла­да­ти Ко­реј­ским по­лу­о­стр­вом.

С јед­не стра­не, чу­ло се да ће, због санк­ци­ја УН уве­де­них Се­вер­ној Ко­ре­ји, њи­хо­ве хо­ке­ја­ши­це мо­ра­ти да вра­те дре­со­ве мар­ке „нај­ки”, као и шта­по­ве за хо­кеј до­би­је­не од Фин­ског хо­ке­ја­шког са­ве­за те да од свих так­ми­ча­ра са­мо се­вер­но­ко­реј­ски не­ће од до­ма­ћи­на до­би­ти нај­но­ви­ји Сам­су­ног мо­бил­ни те­ле­фон, ко­ји ко­шта око хи­ља­ду евра.

С дру­ге стра­не, це­ло­куп­на ме­ђу­на­род­на јав­ност се пра­ви­ла лу­да што су ова­квом са­рад­њом са Се­вер­ном Ко­ре­јом за­пра­во пре­кр­ше­не ме­ђу­на­род­не санк­ци­је, као и што се у ди­пло­мат­ским кру­го­ви­ма све че­шће по­ми­ње да је за­пра­во Се­ул де­бе­ло пла­тио по­мир­љи­ве по­те­зе Пјон­гјан­га, јер му је то ма­ња це­на не­го да због угро­же­не без­бед­но­сти про­пад­ну ЗОИ. Ове тврд­ње де­лу­ју по­при­лич­но ве­ро­ват­не, бу­ду­ћи да две зе­мље већ има­ју исто­ри­ју су­ко­ба и око Лет­њих олим­пиј­ских ига­ра у Се­у­лу 1988. ка­да су два се­вер­но­ко­реј­ска аген­та под­мет­ну­ла бом­бу у ави­он ко­ји је ле­тео из Баг­да­да за Се­ул ка­да је у екс­пло­зи­ји по­ги­ну­ло 115 љу­ди. 

ЗА УЈЕ­ДИ­ЊЕ­ЊЕ ПО­ТРЕБ­НА СРЕ­ЋА: И док је ју­жно­ко­реј­ски пред­сед­ник Мун Џае Ин на­сто­јао да жон­гли­ра из­ме­ђу на­де да се из олим­пиј­ских по­ми­ру­ју­ћих по­те­за Пјон­гјан­га мо­же из­ро­ди­ти не­што ви­ше и аме­рич­ких на­сто­ја­ња да кри­зу ре­ша­ва мак­си­мал­ним вој­ним при­ти­ском, не­мач­ки пред­сед­ник Франк Вал­тер Штајн­ма­јер му је улио опре­зни оп­ти­ми­зам. По­кло­ни­шви му сли­ку бив­шег кан­це­ла­ра Ви­ли­ја Бран­та чи­ја по­ли­ти­ка сма­ње­ња тен­зи­ја пре­ма Ис­то­ку је у мно­го­ме до­при­не­ла до ује­ди­ње­ња две Не­мач­ке, Штајн­ма­јер је Му­ну по­ру­чио да има „хра­бро­сти да одр­же на­ду” у по­нов­но ује­ди­ње­ње, али да „не оче­ку­ју бај­ке”.

Об­ја­шња­ва­ју­ћи Ко­реј­ци­ма ко­ли­ко је Бран­то­ва по­ли­ти­ка би­ла ри­зич­на као и сам кон­текст не­мач­ког по­нов­ног ује­ди­ње­ња, Штајн­ма­јер је до­дао и соп­стве­но ис­ку­ство ко­је је имао као шеф ди­пло­ма­ти­је уче­ству­ју­ћи у пре­го­ва­ра­њу око иран­ског ну­кле­ар­ног спо­ра­зу­ма. Пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, уко­ли­ко САД, Ки­на, Ру­си­ја и Ја­пан не бу­ду има­ли ме­сто за пре­го­ва­рач­ким сто­лом из­ме­ђу две Ко­ре­је, ма­ле су шан­се за ре­ше­ње спор­них пи­та­ња, а на­ро­чи­то ну­кле­ар­ног про­гра­ма. Бу­ду­ћи да је пот­пред­сед­ник САД у Ју­жној Ко­ре­ји про­те­клих да­на ис­ти­цао да свет „не сме да бу­де пре­ва­рен се­вер­но­ко­реј­ском `дипломатијом осмеха`” те да САД на­ме­ра­ва­ју уско­ро да уве­ди Пјон­гјан­гу „нај­стро­жи и нај­а­гре­сив­ни­ји та­лас еко­ном­ских санк­ци­ја”, сва је при­ли­ка да Ва­шинг­тон Се­у­лу не­ће да­ти да та­ко ола­ко уђе по­ми­ре­ње са Пјон­гјан­гом.