Diplomatsko otopljavanje na ZOI

Po­sle no­ve nu­kle­ar­ne pro­be, vi­še od 20 lan­si­ra­nih ra­ke­ta i žuč­nog ver­bal­nog ra­ta čel­ni­ka Va­šing­to­na i Pjon­gjan­ga ko­ji su obe­le­ži­li 2017, ma­lo ko je mo­gao da pret­po­sta­vi da će Zim­ske olim­pij­ske igre (ZOI) na Ko­rej­skom po­lu­o­str­vu za­pra­vo bi­ti oli­če­nje iga­ra iz an­tič­kih vre­me­na. Vre­me­na ka­da su zbog nad­me­ta­nja u Olim­pi­ji i do tri me­se­ca pre­ki­da­ni svi ra­to­vi, a bor­ba se se­li­la na sport­ski te­ren. Isti­ni za vo­lju, da­le­ko od to­ga da su ovih da­na za­ću­ta­le pu­ške i to­po­vi ši­rom sve­ta, ali bar za deo to­ga što se do­sad do­go­di­lo u Pjong­čan­gu mo­že se re­ći da ima isto­rij­ski zna­čaj.

ISTO­RIJ­SKA IGRA: Iako če­sto od zva­nič­ni­ka ši­rom sve­ta slu­ša­mo da po­li­ti­ka ne sme da se me­ša u sport, sve­do­ci smo ne sa­mo da to ni­je uvek slu­čaj, već da su Olim­pij­ske igre kao naj­ve­ći sport­ski do­ga­đaj na sve­tu tra­di­ci­o­nal­no po­sta­le me­sto na kom se ša­lju po­li­tič­ke po­ru­ke. 

 

To se mo­glo vi­de­ti od Iga­ra 1936. u Ber­li­nu ka­da je Hi­tler od­bio da uru­či zlat­nu me­da­lju tam­no­pu­tom ame­rič­kom atle­ti­ča­ru Dže­si­ju Oven­su, pre­ko Iga­ra 1968. u Mek­si­ku ka­da su dva ame­rič­ka i je­dan austra­lij­ski atle­ti­čar na po­bed­nič­kom po­di­ju­mu spu­šte­nih gla­va i po­dig­nu­tim sti­snu­tim pe­sni­ca­ma u cr­nim ru­ka­vi­ca­ma iz­ra­zi­li pro­test pro­tiv sva­ko­dnev­nog ra­si­zma i kr­še­nja ljud­skih pra­va u Ame­ri­ci, do naj­tra­gič­ni­jeg do­ga­đa­ja ka­da su u to­ku Iga­ra 1972. u Min­he­nu pa­le­stin­ski te­ro­ri­sti ubi­li je­da­na­est izra­el­skih spor­ti­sta. Ka­da se na to do­da­ju i Igre 1980. u Mo­skvi i 1984. u Los An­đe­le­su ko­je su kao deo Hlad­nog ra­ta iz­me­đu SAD i SSSR obe­le­ži­li boj­ko­ti po­je­di­nih ze­ma­lja, vi­še je ne­go ja­sno da su olim­pij­ska bo­ri­li­šta če­sto me­sto i po­li­tič­kog nad­me­ta­nja.

I baš zbog to­ga, kao i či­nje­ni­ce da je ce­la pro­šla go­di­na bi­la u zna­ku se­ver­no­ko­rej­skih is­pa­lje­nih ra­ke­ta i pret­nji Donalda Tram­pa Pjon­gjan­gu, za mno­ge je bi­lo pra­vo iz­ne­na­đe­nje ka­da su na otva­ra­nju ZOI u ju­žno­ko­rej­skom gra­du Pjong­čan­gu uop­šte vi­de­li se­ver­no­ko­rej­ske spor­ti­ste. Iako je glav­na vest ko­ja je ob­i­šla svet bi­la da su re­pre­zen­ta­ci­je dve Ko­re­je na de­fi­leu na­stu­pi­le za­jed­no pod jed­nom za­sta­vom, ve­li­ki isto­rij­ski zna­čaj ima i či­nje­ni­ca da je u de­le­ga­ci­ji Se­ver­ne Ko­re­ja bi­la i se­stra nji­ho­vog li­de­ra Kim Džong Una, Kim Jo Džong, što je za­pra­vo pr­vo stu­pa­nje ne­kog čla­na di­na­sti­je Kim na tlo Ju­žne Ko­re­je od kra­ja Ko­rej­skog ra­ta 1953.

KR­ŠE­NjE SANK­CI­JA: Da me­đu su­se­di­ma ko­je de­li de­mi­li­ta­ri­zo­va­na zo­na na 38. pa­ra­le­li ipak ne­će bi­ti pro­ble­ma u to­ku ZOI mo­glo se na­slu­ti­ti ka­da je u no­vo­go­di­šnjem obra­ća­nju jav­no­sti Kim Džong Un sa­op­štio da je u 2017. po­stig­nut Pjon­gjan­gov cilj po pi­ta­nju raz­vo­ja nu­kle­ar­nog pro­gra­ma te da že­li uspe­šno odr­ža­va­nje ZOI. Za­pra­vo od tog tre­nut­ka po­či­nje jed­na svo­je­vr­sna di­plo­mat­sko-sport­ska la­kr­di­ja u ko­joj se pre­ne­bre­ga­va­ju oči­gled­na kr­še­nja me­đu­na­rod­nih sank­ci­ja za­rad na­de da će uje­di­nje­nje i mir za­vla­da­ti Ko­rej­skim po­lu­o­str­vom.

S jed­ne stra­ne, ču­lo se da će, zbog sank­ci­ja UN uve­de­nih Se­ver­noj Ko­re­ji, nji­ho­ve ho­ke­ja­ši­ce mo­ra­ti da vra­te dre­so­ve mar­ke „naj­ki”, kao i šta­po­ve za ho­kej do­bi­je­ne od Fin­skog ho­ke­ja­škog sa­ve­za te da od svih tak­mi­ča­ra sa­mo se­ver­no­ko­rej­ski ne­će od do­ma­ći­na do­bi­ti naj­no­vi­ji Sam­su­nog mo­bil­ni te­le­fon, ko­ji ko­šta oko hi­lja­du evra.

S dru­ge stra­ne, ce­lo­kup­na me­đu­na­rod­na jav­nost se pra­vi­la lu­da što su ova­kvom sa­rad­njom sa Se­ver­nom Ko­re­jom za­pra­vo pre­kr­še­ne me­đu­na­rod­ne sank­ci­je, kao i što se u di­plo­mat­skim kru­go­vi­ma sve če­šće po­mi­nje da je za­pra­vo Se­ul de­be­lo pla­tio po­mir­lji­ve po­te­ze Pjon­gjan­ga, jer mu je to ma­nja ce­na ne­go da zbog ugro­že­ne bez­bed­no­sti pro­pad­nu ZOI. Ove tvrd­nje de­lu­ju po­pri­lič­no ve­ro­vat­ne, bu­du­ći da dve ze­mlje već ima­ju isto­ri­ju su­ko­ba i oko Let­njih olim­pij­skih iga­ra u Se­u­lu 1988. ka­da su dva se­ver­no­ko­rej­ska agen­ta pod­met­nu­la bom­bu u avi­on ko­ji je le­teo iz Bag­da­da za Se­ul ka­da je u eks­plo­zi­ji po­gi­nu­lo 115 lju­di. 

ZA UJE­DI­NjE­NjE PO­TREB­NA SRE­ĆA: I dok je ju­žno­ko­rej­ski pred­sed­nik Mun Džae In na­sto­jao da žon­gli­ra iz­me­đu na­de da se iz olim­pij­skih po­mi­ru­ju­ćih po­te­za Pjon­gjan­ga mo­že iz­ro­di­ti ne­što vi­še i ame­rič­kih na­sto­ja­nja da kri­zu re­ša­va mak­si­mal­nim voj­nim pri­ti­skom, ne­mač­ki pred­sed­nik Frank Val­ter Štajn­ma­jer mu je ulio opre­zni op­ti­mi­zam. Po­klo­ni­švi mu sli­ku biv­šeg kan­ce­la­ra Vi­li­ja Bran­ta či­ja po­li­ti­ka sma­nje­nja ten­zi­ja pre­ma Is­to­ku je u mno­go­me do­pri­ne­la do uje­di­nje­nja dve Ne­mač­ke, Štajn­ma­jer je Mu­nu po­ru­čio da ima „hra­bro­sti da odr­že na­du” u po­nov­no uje­di­nje­nje, ali da „ne oče­ku­ju baj­ke”.

Ob­ja­šnja­va­ju­ći Ko­rej­ci­ma ko­li­ko je Bran­to­va po­li­ti­ka bi­la ri­zič­na kao i sam kon­tekst ne­mač­kog po­nov­nog uje­di­nje­nja, Štajn­ma­jer je do­dao i sop­stve­no is­ku­stvo ko­je je imao kao šef di­plo­ma­ti­je uče­stvu­ju­ći u pre­go­va­ra­nju oko iran­skog nu­kle­ar­nog spo­ra­zu­ma. Pre­ma nje­go­vim re­či­ma, uko­li­ko SAD, Ki­na, Ru­si­ja i Ja­pan ne bu­du ima­li me­sto za pre­go­va­rač­kim sto­lom iz­me­đu dve Ko­re­je, ma­le su šan­se za re­še­nje spor­nih pi­ta­nja, a na­ro­či­to nu­kle­ar­nog pro­gra­ma. Bu­du­ći da je pot­pred­sed­nik SAD u Ju­žnoj Ko­re­ji pro­te­klih da­na is­ti­cao da svet „ne sme da bu­de pre­va­ren se­ver­no­ko­rej­skom `diplomatijom osmeha`” te da SAD na­me­ra­va­ju usko­ro da uve­di Pjon­gjan­gu „naj­stro­ži i naj­a­gre­siv­ni­ji ta­las eko­nom­skih sank­ci­ja”, sva je pri­li­ka da Va­šing­ton Se­u­lu ne­će da­ti da ta­ko ola­ko uđe po­mi­re­nje sa Pjon­gjan­gom.