Србија пред Хималајима

Ду­го оче­ки­ва­на Стра­те­ги­ја за про­ши­ре­ње ЕУ на за­пад­ни Бал­кан, чи­ји де­ло­ви су да­ни­ма, па и ме­се­ци­ма уна­зад „цу­ри­ли” у јав­ност, ко­нач­но је обе­ло­да­ње­на. Ср­би­ја као и Цр­на Го­ра би, као што се то већ зна­ло и пре об­ја­вљи­ва­ња до­ку­мен­та, мо­гле да уђу у ЕУ 2025. Али, ка­ко су то по­ја­сни­ли про­мо­то­ри стра­те­ги­је Јо­ха­нес Хан и Фе­де­ри­ка Мо­ге­ри­ни, то је са­мо „ин­ди­ка­тив­на” го­ди­на. Да­кле, ни­ко не мо­же да обе­ћа Ср­би­ји да ће та­да ући у ЕУ уко­ли­ко не ис­пу­ни низ ства­ри ко­је се у Бри­се­лу од ње оче­ку­ју.

Нај­бо­ље об­ја­шње­ње је дао европ­ски ко­ме­сар за про­ши­ре­ње, ко­ји је дан по­сле об­ја­вљи­ва­ња стра­те­ги­је до­пу­то­вао у Бе­о­град. „То не зна­чи да Ср­би­ја мо­же да са­че­ка да до­ђе тај тре­ну­так, то ни­је блан­ко чек, по­треб­не су број­не ре­фор­ме”, ка­зао је Хан, до­да­ју­ћи да „стра­те­ги­ја ни­је ни­ка­кав по­зив ни­ти мо­гућ­ност да до­би­је­те не­ки по­пуст, већ нам да­је смер­ни­це ка ЕУ ин­те­гра­ци­ја­ма”.

Јав­ност у Ср­би­ји је по­себ­но за­ни­мао део ко­ји се од­но­си на пре­го­во­ре с При­шти­ном, пре све­га прав­но­о­ба­ве­зу­ју­ћи спо­ра­зум. 

 

Иако се по­ми­ња­ло да ће стра­те­ги­ја пред­ви­де­ти да се он мо­ра пот­пи­са­ти до кра­ја 2019, ова го­ди­на се ипак не по­ми­ње у до­ку­мен­ту. Хан је имао об­ја­шње­ње и за то. Ка­ко је ре­као, не тре­ба се ве­зи­ва­ти за да­ту­ме јер ако се та­кви да­ту­ми не ис­пу­не „то мо­же ство­ри­ти фру­стра­ци­ју и раз­о­ча­ре­ње”, а „ва­жно је да се ре­зул­та­ти про­из­во­де и за­вр­ша­ва­ју за­да­ци”. На кра­ју је оста­ло да прав­но оба­ве­зу­ју­ћи спо­ра­зум тре­ба да се за­кљу­чи „хит­но”, без пре­ци­зи­ра­ња го­ди­не. Хан је у Бе­о­гра­ду по­ја­снио да „ЕУ не­ће при­хва­ти­ти да уве­зе не­ре­ше­на би­ла­те­рал­на пи­та­ња и за­то Ср­би­ја мо­ра да ре­ши би­ла­те­рал­не спо­ро­ве и пи­та­ња у ве­зи с гра­ни­ца­ма”, а да спо­ра­зум скло­пи „пре не­го што сту­пи у ЕУ”.

И да­ље је, ме­ђу­тим, оста­ло не­ја­сно ка­ко би за­пра­во тре­ба­ло да из­гле­да тај спо­ра­зум. Иви­ца Да­чић, ко­ји је про­те­клих да­на бо­ра­вио у Аме­ри­ци, где се срео с др­жав­ним се­кре­та­ром Рек­сом Ти­лер­со­ном, твр­ди да фра­за „прав­но­о­ба­ве­зу­ју­ћи спо­ра­зум” не зна­чи ни­шта и да је њен тво­рац бив­ши ко­ме­сар за про­ши­ре­ње Ште­фан Фи­ле. Хан је пак об­ја­снио да има мно­го мо­гућ­но­сти за прав­но оба­ве­зу­ју­ћи спо­ра­зум, „али је пре­у­ра­ње­но да би­смо го­во­ри­ли о кон­крет­ном ре­ше­њу”.

Шта год мо­ра­ло (или не мо­ра­ло) да пи­ше у до­ку­мен­ту, пред Ср­би­јом су, ка­ко се из­ра­зио пред­сед­ник Алек­сан­дар Ву­чић, Хи­ма­ла­ји, а „не би­смо би­ли пр­ви ко­ји су се по­пе­ли на Монт Еве­рест”. И за­то, ка­ко је об­ја­снио пред­сед­ник, од „ду­ре­ња, кме­ча­ња и пла­ка­ња не­ма ни­шта”, већ Ср­би­ја мо­ра озбиљ­но, од­го­вор­но и хра­бро да про­бле­ме ре­ша­ва. Као пла­нин­ске пре­пре­ке пред Ср­би­јом, он је озна­чио од­но­се с При­шти­ном и гра­ни­це с БиХ и Хр­ват­ском. Кад је реч о од­но­си­ма с При­шти­ном, ре­као је да ни­је реч о то­ме „да ли ће­те да се зо­ве­те ова­ко или она­ко”, већ је то пи­та­ње хи­ља­да ква­драт­них ки­ло­ме­та­ра и усло­ва у ко­ји­ма ће љу­ди та­мо да жи­ве. Стра­те­ги­ја је, пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, зна­ча­јан под­стрек гра­ђа­ни­ма и ва­жно при­зна­ње за Ср­би­ју. Чи­ње­ни­ца је, ка­ко је ре­као, и да је до­шло вре­ме „да пла­ти­мо од­ре­ђе­не це­не из про­шло­сти и до­не­се­мо од­лу­ке за ко­је ни­је би­ло хра­бро­сти де­це­ни­ја­ма ра­ни­је”.

Обе­ло­да­њи­ва­ње стра­те­ги­је нај­те­же је па­ло При­шти­ни. От­пор Ма­дри­да, ко­ји се до са­мог кра­ја про­ти­вио свр­ста­ва­њу срп­ске по­кра­ји­не у ка­те­го­ри­ју „др­жа­ва за­пад­ног Бал­ка­на”, ре­зул­ти­рао је ње­ним из­о­ста­вља­њем из стра­те­ги­је, што је Ха­шим Та­чи ока­рак­те­ри­сао као „не­спо­соб­ност ЕУ да има је­дин­ствен став о Ко­со­ву”.

По­ли­тич­ке стра­сти су ове сед­ми­це би­ле уз­бур­ка­не и због су­тра­шњег од­ла­ска срп­ског пред­сед­ни­ка у За­греб. По­зив Ко­лин­де Гра­бар Ки­та­ро­вић срп­ском ко­ле­ги је нај­пре био из­не­на­ђе­ње и за хр­ват­ског пре­ми­је­ра Ан­дре­ја Плен­ко­ви­ћа, а он­да су по­че­ли да сти­жу пред­ло­зи днев­ног ре­да за ове раз­го­во­ре, ме­ђу ко­ји­ма и нај­спор­ни­је пи­та­ње рат­не од­ште­те. По­што је Ву­чић по­ру­чио да не би по­кре­тао то пи­та­ње да је на ме­сту пре­ми­је­ра Плен­ко­ви­ћа јер „Хр­ват­ска не са­мо да не мо­же ни­шта до­би­ти већ мо­же мно­го из­гу­би­ти”, хр­ват­ски пре­ми­јер је по­ја­снио да је реч о јед­ном спо­ра­зу­му по­стиг­ну­том 1996. ко­ји ни­ка­да ни­је пот­пи­сан.

О уза­вре­лој ат­мос­фе­ри због овог нео­че­ки­ва­ног су­сре­та на пред­сед­нич­ком ни­воу, го­во­ре и из­ја­ве с обе стра­не гра­ни­це. Ми­ни­стар од­бра­не Алек­сан­дар Ву­лин је са­ве­то­вао Ву­чи­ћа да не иде и упо­зо­рио га да мо­же да оче­ку­је да ће да га до­че­ка­ју уста­ше на тр­го­ви­ма, ко­ји ће да по­ку­ша­ју да до­ђу до ње­га, као што су до­шли и по­ку­ша­ли да га уби­ју у Сре­бре­ни­ци, док је ње­гов хр­ват­ски ко­ле­га Да­мир Кр­сти­че­вић по­ру­чио да од Ву­чи­ћа оче­ку­је из­ви­ње­ње због „ве­ли­ко­срп­ске агре­си­је на Хр­ват­ску”. У ме­ђу­вре­ме­ну из За­гре­ба сти­жу ин­фор­ма­ци­је да ће Удру­же­ње удо­ви­ца хр­ват­ских бра­ни­те­ља ор­га­ни­зо­ва­ти про­тест због Ву­чи­ће­вог до­ла­ска ко­ме ће се при­кљу­чи­ти и рат­ни ин­ва­ли­ди. Ву­чић пак на­ја­вљу­је да у За­греб од­ла­зи с пред­ло­гом за мо­ра­то­ри­јум од шест ме­се­ци на рас­пра­ве о те­ма­ма из про­шло­сти.

У Бу­дим­пе­шти је одр­жа­на че­твр­та за­јед­нич­ка сед­ни­ца вла­да пре­ми­је­ра Ане Бр­на­бић и Вик­то­ра Ор­ба­на. Две зе­мље су пот­пи­са­ле де­сет спо­ра­зу­ма о са­рад­њи, а Ор­бан је на­ја­вио да ће и да­ље сна­жно по­др­жа­ва­ти Бе­о­град на пу­ту у ЕУ, до­дав­ши да је за Ма­ђар­ску Ср­би­ја нај­ва­жни­ја зе­мља у ре­ги­о­ну.

У зва­нич­ној по­се­ти на­шој зе­мљи ових да­на био је и ди­рек­тор Оба­ве­штај­не слу­жбе Ве­ли­ке Бри­та­ни­је МИ-6 Алекс Јан­гер. Ка­ко је са­оп­ште­но по­сле раз­го­во­ра Ву­чи­ћа и Јан­ге­ра, те­ма је би­ла са­рад­ња оба­ве­штај­них слу­жби две зе­мље, а оце­ње­но је и да по­се­та ди­рек­то­ра бри­тан­ске слу­жбе пред­ста­вља од­раз бли­ске са­рад­ње и при­ја­тељ­ства из­ме­ђу две др­жа­ве.