Тишмина прашка кућа

ЗАПИС
У фебруару сам се, с групом библиотекара, обрео у Прагу. Нисам успео да уђем у Кафкину кућу, а ни у јеврејску четврт. Ништа од тога није било предвиђено програмом, у ствари, могло је све то, али би се морало доплатити, а за то нисам имао воље, толики љубитељ књижевности ипак нисам.

Било је у томе извесне кафкијанске симболике, доћи до врата и остати пред њима, ту посебно мислим на тзв. животну иронију, рецимо, стићи до краја пута, саплести се на прагу, сломити неку кључну кост. Углавном, пустио сам да ме одведу у пивницу.

Тамо су нам, за пет евра, сипали по чашу млаког пива и заборавили нас. Уопште, ови Чеси нису били ни налик на оне из њихових старих филмова. Једва су нас и гледали, без имало очекиваног „топлог” хумора, с истим оним презрењем, с којим смо их и ми гледали, некада, пошто би успели да измиле испод совјетског камена, кад смо још имали море.

Сада смо, по цичи зими, ходали за нашим туристичким гуруом, ходочастећи по хладним, бесплатним црквама, гледајући људе у великим излозима како се греју и једу. У фази дубоког, андерсеновског замрзавања, баш на Вацлавим наместима, причинила ми се жива, људска буктиња, ка којој само што нисам пружио помодреле шаке. Живот је, канда, збиља увек негде другде, опоменуо сам се речи једног од оних некадањих, бивших Чеха, ма шта то значило.

И ту сам се сетио Тишме. Пре него „крњег” наслова његове путописне књиге (легенда каже да му је управо то Другде сугерисао песник и лектор Гојко Јањушевић, е да би Тишма, из цуга, прихватио предлог и своја опора и тврда путничка запажања насловио том, рекло би се, неадекватном, ултрапесничком, нетишминском одредницом), пре његових неутаживих, реалсоцијалистичких или самоуправних, а увек ремболиких, путешествија (чак и када се у бели свет или тамни вилајет упућује бициклом, претпоставимо, марке партизан), дакле, пре свега тога што ће, ионако, неминовно доћи, ја сам се у том вечерњем часу (који сам могао назвати и актом, јер смо сви – ношени леденим ветром – имали осећај неке последње, злокобне нагости, само што нисмо пали у опевану реку, која ипак није била рајски, крвави Дунаво, него знатно питомија Влтава), напослетку или пре свега, сетио сам се Тишмине приче „Хиљаду и друга ноћ”, у којој двоје стрпљивих, уморних Рома лутају златним Прагом читаве ноћи, јер за њих, ни у једном хотелу, не постоји соба.

После сам се, како то већ иде, наслоњен на радијаторска ребра периферијског хотела, упитао да ли је Тишма имао на уму Кафку? Вероватно, само што он није био од писаца који се хвалишу сопственом лектиром. Чак мислим да је, готово поетички, инсистирао на извесном читалачком агностицизму, на тако рећи програмској несазнатљивости, на становишту да је немогуће ући у туђу причу, у суседну трагедију. И то не само када је говорио да не постоји ниједна књига вредна поновног читања.

Како је онда мислио да побегне, да се склони, да нестане? На Запад га није вукла жеља за савршенством (то је Тишма признао у „Меридијанима Средње Европе”) – већ жудња за мноштвом, за безобличјем, за светом и животом без имена и лица. Он се и у ратној Будимпешти сакривао да би се извукао из превелике очигледности окупиране Бачке. Неостварива чежња да се пређе на другу страну, изађе из сопствене коже, превазиђе малограђанско порекло и чама уклетог завичаја, да се постане, рембоовски, неко други, или хомеровско-џојсовски – Нико, темељ су Тишминог нестабилног света, златна греда његове задате, пусте улице, његовог ветровитог замка, оне личне, породичне и националне кажњеничке колоније.

Одлазити и враћати се, у непрестаном, кривоклетничком процесу. Завршити неиспричан.

О неком месту (слаже се с тим и Александар Тишма у једном интервјуу) може више да каже туђин неголи домаћи. Но, Тишмина дубинска меланхолија огледа се управо у његовој скептичној вери: да се потврди сопствена предрасуда, да се остане неизненађен. Кад једном спозна лице Средње Европе, када га сравни с цртама локалног окружења, Тишма ће од пута тражити само сведочанство да је његово предосећање тачно, да је свуда, коначно, исто, и да је наш напор узалудан. Нико нам неће издати собу. Знају то добро и оно двоје сусталих, обележених путника, па ипак настављају своје узалудно трагање по веселом Швејковом граду, у бескрајној европској ноћи.

Када је, враћајући се из Пољске, Тишма први пут видео Беч, напустио га је разочаран. Није тамо нашао оно што је очекивао – бруј велеграда, наличје златника – него узнемирујући ред, који га је подсетио на кућу и вратио тамо, па као да у Вијену није ни ушао. Сетио сам се тога, вечерас, за касном, одмереном вечерицом, и причао сањивој дружини о фотографији прелепе кабаретске глумице, која се, наочиглед целог ресторана Sacher, угушила залуталим комадом пилећег батака. Мислио сам да кажем: све је то, збиља једно. Све је то, на крају, градила иста рука.

Видиш какав ти је Праг, приметићу пред само спавање. Јан Палах је својевољно изгорео на Вацлавим наместима, пошто су Руси ушли. Кафкине књиге Брод није хтео да спали. (А требало је, грех је, то је ипак била тестаментарна жеља, зар не?)

Мислиш ли да је оно Францек Кафка, онај што стоји пред вратима, са жутом звездом на рукаву око срца, и не може да прекорачи тај праг?

Или сам то ипак ја, џеџим пред Кафкином кућом, и жао ми је да дам десет последњих златних евра, и останем онда без ручка који не улази у ову цену, због које ме прашка собарица презире. Чуј, како лупа на врата, као да су њена, да већ морамо изаћи, мада још није ни свануло, од тог куцања, у бесном пароксизму, не би, судбински, могао започети ништа ни стари, пијани Бетовен.