Tišmina praška kuća

ZAPIS
U februaru sam se, s grupom bibliotekara, obreo u Pragu. Nisam uspeo da uđem u Kafkinu kuću, a ni u jevrejsku četvrt. Ništa od toga nije bilo predviđeno programom, u stvari, moglo je sve to, ali bi se moralo doplatiti, a za to nisam imao volje, toliki ljubitelj književnosti ipak nisam.

Bilo je u tome izvesne kafkijanske simbolike, doći do vrata i ostati pred njima, tu posebno mislim na tzv. životnu ironiju, recimo, stići do kraja puta, saplesti se na pragu, slomiti neku ključnu kost. Uglavnom, pustio sam da me odvedu u pivnicu.

Tamo su nam, za pet evra, sipali po čašu mlakog piva i zaboravili nas. Uopšte, ovi Česi nisu bili ni nalik na one iz njihovih starih filmova. Jedva su nas i gledali, bez imalo očekivanog „toplog” humora, s istim onim prezrenjem, s kojim smo ih i mi gledali, nekada, pošto bi uspeli da izmile ispod sovjetskog kamena, kad smo još imali more.

Sada smo, po ciči zimi, hodali za našim turističkim guruom, hodočasteći po hladnim, besplatnim crkvama, gledajući ljude u velikim izlozima kako se greju i jedu. U fazi dubokog, andersenovskog zamrzavanja, baš na Vaclavim namestima, pričinila mi se živa, ljudska buktinja, ka kojoj samo što nisam pružio pomodrele šake. Život je, kanda, zbilja uvek negde drugde, opomenuo sam se reči jednog od onih nekadanjih, bivših Čeha, ma šta to značilo.

I tu sam se setio Tišme. Pre nego „krnjeg” naslova njegove putopisne knjige (legenda kaže da mu je upravo to Drugde sugerisao pesnik i lektor Gojko Janjušević, e da bi Tišma, iz cuga, prihvatio predlog i svoja opora i tvrda putnička zapažanja naslovio tom, reklo bi se, neadekvatnom, ultrapesničkom, netišminskom odrednicom), pre njegovih neutaživih, realsocijalističkih ili samoupravnih, a uvek rembolikih, putešestvija (čak i kada se u beli svet ili tamni vilajet upućuje biciklom, pretpostavimo, marke partizan), dakle, pre svega toga što će, ionako, neminovno doći, ja sam se u tom večernjem času (koji sam mogao nazvati i aktom, jer smo svi – nošeni ledenim vetrom – imali osećaj neke poslednje, zlokobne nagosti, samo što nismo pali u opevanu reku, koja ipak nije bila rajski, krvavi Dunavo, nego znatno pitomija Vltava), naposletku ili pre svega, setio sam se Tišmine priče „Hiljadu i druga noć”, u kojoj dvoje strpljivih, umornih Roma lutaju zlatnim Pragom čitave noći, jer za njih, ni u jednom hotelu, ne postoji soba.

Posle sam se, kako to već ide, naslonjen na radijatorska rebra periferijskog hotela, upitao da li je Tišma imao na umu Kafku? Verovatno, samo što on nije bio od pisaca koji se hvališu sopstvenom lektirom. Čak mislim da je, gotovo poetički, insistirao na izvesnom čitalačkom agnosticizmu, na tako reći programskoj nesaznatljivosti, na stanovištu da je nemoguće ući u tuđu priču, u susednu tragediju. I to ne samo kada je govorio da ne postoji nijedna knjiga vredna ponovnog čitanja.

Kako je onda mislio da pobegne, da se skloni, da nestane? Na Zapad ga nije vukla želja za savršenstvom (to je Tišma priznao u „Meridijanima Srednje Evrope”) – već žudnja za mnoštvom, za bezobličjem, za svetom i životom bez imena i lica. On se i u ratnoj Budimpešti sakrivao da bi se izvukao iz prevelike očiglednosti okupirane Bačke. Neostvariva čežnja da se pređe na drugu stranu, izađe iz sopstvene kože, prevaziđe malograđansko poreklo i čama ukletog zavičaja, da se postane, remboovski, neko drugi, ili homerovsko-džojsovski – Niko, temelj su Tišminog nestabilnog sveta, zlatna greda njegove zadate, puste ulice, njegovog vetrovitog zamka, one lične, porodične i nacionalne kažnjeničke kolonije.

Odlaziti i vraćati se, u neprestanom, krivokletničkom procesu. Završiti neispričan.

O nekom mestu (slaže se s tim i Aleksandar Tišma u jednom intervjuu) može više da kaže tuđin negoli domaći. No, Tišmina dubinska melanholija ogleda se upravo u njegovoj skeptičnoj veri: da se potvrdi sopstvena predrasuda, da se ostane neiznenađen. Kad jednom spozna lice Srednje Evrope, kada ga sravni s crtama lokalnog okruženja, Tišma će od puta tražiti samo svedočanstvo da je njegovo predosećanje tačno, da je svuda, konačno, isto, i da je naš napor uzaludan. Niko nam neće izdati sobu. Znaju to dobro i ono dvoje sustalih, obeleženih putnika, pa ipak nastavljaju svoje uzaludno traganje po veselom Švejkovom gradu, u beskrajnoj evropskoj noći.

Kada je, vraćajući se iz Poljske, Tišma prvi put video Beč, napustio ga je razočaran. Nije tamo našao ono što je očekivao – bruj velegrada, naličje zlatnika – nego uznemirujući red, koji ga je podsetio na kuću i vratio tamo, pa kao da u Vijenu nije ni ušao. Setio sam se toga, večeras, za kasnom, odmerenom večericom, i pričao sanjivoj družini o fotografiji prelepe kabaretske glumice, koja se, naočigled celog restorana Sacher, ugušila zalutalim komadom pilećeg bataka. Mislio sam da kažem: sve je to, zbilja jedno. Sve je to, na kraju, gradila ista ruka.

Vidiš kakav ti je Prag, primetiću pred samo spavanje. Jan Palah je svojevoljno izgoreo na Vaclavim namestima, pošto su Rusi ušli. Kafkine knjige Brod nije hteo da spali. (A trebalo je, greh je, to je ipak bila testamentarna želja, zar ne?)

Misliš li da je ono Francek Kafka, onaj što stoji pred vratima, sa žutom zvezdom na rukavu oko srca, i ne može da prekorači taj prag?

Ili sam to ipak ja, džedžim pred Kafkinom kućom, i žao mi je da dam deset poslednjih zlatnih evra, i ostanem onda bez ručka koji ne ulazi u ovu cenu, zbog koje me praška sobarica prezire. Čuj, kako lupa na vrata, kao da su njena, da već moramo izaći, mada još nije ni svanulo, od tog kucanja, u besnom paroksizmu, ne bi, sudbinski, mogao započeti ništa ni stari, pijani Betoven.