Моралес упоран да добије четврти мандат

Специјално за „Политику”

Каракас – Боливијски председник Ево Моралес чврсто је решен да се 2019. године четврти пут кандидује за функцију председника и чини се да не постоји ништа што би га могло одвратити од те идеје. Ни анкете јавног мњења, које говоре да се чак 70 одсто његових сународника противи тој одлуци, ни најнижи степен популарности од доласка на власт (око 34 одсто), ни чињеница да су за 21. фебруар заказани велики протести против његове нове кандидатуре.

Моралес сматра да је кандидатура „његово право” и да су сви они који се томе опиру део „десничарске завере” која за крајњи циљ има уништење његовог „патриотског пројекта”.

Ево Моралес, бивши синдикални лидер произвођача коке и вођа странке Покрет ка социјализму, председник је постао 2006. године. На недавној прослави 12-годишњице свог доласка на власт, за разлику од многих својих колега, Моралес је имао чиме да се похвали: његова владавина донела је висок економски раст, политичку стабилност и смањење сиромаштва. У својим обраћањима јавности Моралес често воли да позитивне аспекте своје политике поткрепи и бројевима.

„Половина оних који су били сиромашни кад смо ми револуционари преузели власт то више нису”, задовољно поручује својим присталицама на скуповима подршке и додаје: „Од 2014. Боливија је земља са највећим привредним растом у региону и тако ће бити и убудуће. Наредне године очекујемо раст од 4,5 одсто, скоро дупло већи од било које друге јужноамеричке земље.”

Познаваоци боливијанских прилика углавном му дају за право: за разлику од венецуеланских социјалиста, који су свој приватни сектор угушили, па је због тога национална привреда сада у стању економске депресије, Моралес и његови партијски другови су боливијске приватнике пустили да раде. Успут је Моралес стране енергетске компаније натерао на већу поделу добити са боливијском државом и та додатна средства уложио у социјалне програме, као и у образовање и здравство.

Политички је такође стабилизовао земљу: пре њега Боливија је знала да промени и по неколико председника у року од само годину дана но Моралесова победа на изборима 2006. године прекинула је ту штетну праксу.

У чему је онда проблем и зашто две трећине Боливијанаца не жели да Моралес влада до 2025. године? Разлог је у томе што је нови мандат, као прво, неуставан, а, као друго, то што је Моралес у фебруару 2016. изгубио на референдуму о реизбору. Непоштовање народне воље за многе је једнако државном удару, а има и оних који тврде да се Моралес неће задовољити само са четвртим мандатом већ да му је циљ да буде доживотни председник.

Моралесове присталице пак тврде да је резултат референдума био проузрокован „лажима деснице” и да његове резултате не треба узимати у обзир. Да све у вези са новом кандидатуром буде легално, побринуо се Уставни суд. Крајем прошле године одлучио је да нико и ништа, па ни референдум, не може спречити Моралеса да се кандидује јер се то противи Америчкој конвенцији о људским правима из 1978.

Опозиција је очекивано оптужила судије Уставног суда да су у служби председника, а сама одлука не само да није умањила отпор новој кандидатури већ га је, чини се, и појачала. Тако, на пример, „грађански комитети” (независне организације цивилног друштва које делују углавном на локалном нивоу) за 21. фебруар у седам највећих боливијских градова организују протесте и, како кажу, ништа није искључено, па ни блокада улица и путева. Моралесове присталице за исти дан најављују велике скупове подршке новом мандату свога вође.

Аналитичари ипак оцењују да у Боливији не постоји довољно организована снага која би могла да промени ток ствари: опозиција је разједињена и без једног и јаког вође, а Моралес, поред подршке своје партије и значајног дела становништва, такође може да рачуна и на државни апарат. У сукоб Моралеса и његових противника, који ће се несумњиво појачати ове године, упркос свим проблемима и анкетама јавног мњења боливијски председник, чини се, ипак улази као неприкосновени фаворит.