Цела плата за припрему будућег бруцоша

Цене курсева су сличне. На Математичком факултету за математику се плаћа 24.750 или 27.000 динара, у зависности од тога да ли је уплата одједном или у две рате, на ФОН-у 26.000 или 28.000, на Медицинском се за 60 часова хемије плаћа 33.000 динара, а исто толико и за биологију. На Електротехничком цена је 36.000 или 40.000 динара у две рате за математику, али је организован и курс за физику.

Припремну наставу током једне године похађа у просеку 100–200 матураната, па факултети и асистенти на њима тако имају додатни приход, а будући студенти ипак стекну солидна знања. На крају курса, како нам је рекао Борис Велиновић са Електротехничког факултета, полажу чак и пробне пријемне – „да их прође страх”.

Постоје и специјализоване агенције које се баве припремом будућих студената за први испит на факултету, али власник једне од тих агенција („БВГ логик”) Горан Милошевић припреме за пријемне на факултетима назива „нелојалном конкуренцијом”. То је, каже, као кад би онај ко вас је учио да возите аутомобил касније на испиту одлучивао о томе да ли сте положили испит. Власник агенције „Дизајер” Зоран Соколовић, пак, каже да су факултетске припреме скупље од агенцијских, а на факултетима држе наставу „екс катедра”, док се у агенцијама ради у малим групама.

Осим самих факултета и агенција, припремама за упис баве се „на црно” и многи наставници, али по правилу за оне ђаке који могу да плате индивидуалне часове, тако да и у овом сегменту школовања данас долазе до изражаја социјалне разлике. Најпре по томе што деца из сиромашних породица немају новца за ове припреме, док они богатији могу да плате не само курсеве на факултетима, него и додатне часове „код куће”. Деца из бољестојећих породица тако често имају и веће шансе да се упишу на популарне факултете, док сиромашнијима преостају они који једва упишу предвиђени број студената.

Неједнакост се овде испољава и у зависности од тога да ли је факултет који желите да упишете у граду у којем живите или сте далеко од њега. Они из унутрашњости приморани су да се сналазе, јер ретки су они који ће сваке суботе путовати ко зна колико километара на факултет на припремну наставу.

Др Данило Вуковић, доцент на Правном факултету у Београду, ове неједнакости у припремама за студирање доводи у везу и са другим неједнакостима с којима се суочавамо у образовању. Он каже да многа деца у Србији иду на приватне часове, али из сиромашнијих породица тек сваки четврти ђак, а из богатијих сваки други. Међутим, у Аустрији из богатијих породица приватне часове има тек сваки четврти, а у Шведској тек сваки десети ђак.

Код нас на приватне часове мање иду и деца из сеоских средина, што такође знатно повећава неједнакости у образовању.

– Ако деца не науче довољно у школи, с њима могу да раде родитељи или могу да иду на приватне часове. То значи да ће деца из имућнијих породица у том систему бити фаворизована, док сиромашни и мање образовани родитељи слабије могу да помогну својим ђацима – каже др Вуковић и објашњава да се ове разлике виде и на универзитету, где је све више деце боље образованих и ситуираних родитеља.

Вуковић не располаже подацима о похађању припремне наставе за упис на факултете, али каже да се зна да су гимназијалци чешће на додатној настави него ученици средњих стручних школа, а припреме за пријемне испите су део те додатне наставе. Подсећа и на то да ће од 2021. године ђаци полагати државну матуру и нада се да ће тада постојати објективнији критеријуми оцењивања знања.

– Али ни државна матура није гаранција да ће постојеће неједнакости нестати ако школе не успеју да „врате” процес учења у учионице и ако ђацима родитељска помоћ и приватни часови буду мање потребни.

Важно је, каже Вуковић, и враћање угледа и ауторитета просветним радницима. Јер, ако школа остане место где ће се запошљавати „они који нису могли да нађу бољи посао” и они који су слабо плаћени, а ауторитет и знање им оспоравају сви, од политичара, преко родитеља, до медија, онда тешко можемо очекивати да ће државна матура, сама по себи, донети неки напредак образовању.