Храбри кројач Михаило из света тишине

Не­у­мор­но ра­де­ћи у шнај­де­ра­ју са оцем Про­ком (ко­ји је та­ко­ђе био глу­во­нем, а вр­стан кро­јач ко­ји је шио оде­ла, ка­пу­те и дру­го), ус­пео је с кра­ја се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка да по­диг­не но­ву тро­спрат­ну ку­ћу. Има Ми­ха­и­ло ле­пу по­ро­ди­цу: су­пру­гу, две кће­ри ко­је су са­да уда­те, тро­је уну­ка ко­ји­ма је де­да оми­ље­ни лик. Во­зач­ки је по­ло­жио још 1976. го­ди­не, про­ме­нио не­ко­ли­ко ауто­мо­би­ла, во­зио их ши­ром Ју­го­сла­ви­је и по ви­ше др­жа­ва Евро­пе без ијед­ног про­бле­ма.

Још од школ­ских да­на Ми­ха­и­ло се ба­ви спор­том, играо је ру­ко­мет за ре­пре­зен­та­ци­ју глу­вих и на­глу­вих, па осво­јио два зла­та на њи­хо­вој олим­пи­ја­ди: јед­но 1981. у Не­мач­кој, дру­го 1985. у Аме­ри­ци. Го­то­во 40 го­ди­не је тре­ни­рао тај спорт. Пре­ко да­на би шио, он­да од­ла­зио на тре­нинг, па с тре­нин­га опет за ши­ва­ћу ма­ши­ну, до ка­сно уве­че. Ра­до је играо и фол­клор у ан­сам­блу Удру­же­ња глу­вих и на­глу­вих Зла­ти­бор­ског окру­га, це­лу де­це­ни­ју ти­ме се ба­вио. И са­да, упр­кос го­ди­на­ма, ла­ка је ко­ра­ка. 

Ми­ха­и­лов отац Про­ко био је без слу­ха и го­во­ра, као и оба ње­го­ва си­на Сло­бо­дан и Ми­ха­и­ло. Тај про­блем не­ма ни­јед­но од њи­хо­ве де­це и уну­ка, сви су чу­ју­ћи, ка­ко се то ка­же.

– Без об­зи­ра на то што је наш та­та друк­чи­ји, се­стра и ја га ни­кад ни­смо до­жи­вља­ва­ле као осо­бу са ин­ва­ли­ди­те­том. Јер он је то­ли­ко кре­а­ти­ван, спо­со­бан, по­зи­ти­ван да смо се сву­да њи­ме по­но­си­ле. Про­пу­то­вао је по­ла све­та, це­њен је мај­стор, ње­гов жи­вот је бо­гат и са­др­жа­јан – ка­же нам Ми­ха­и­ло­ва мла­ђа ћер­ка На­та­ша, ко­ја ра­ди као се­кре­тар Удру­же­ња глу­вих и на­глу­вих Зла­ти­бор­ског окру­га. 

У кро­јач­кој рад­њи су пред­рат­на ши­ва­ћа „пфаф” ма­ши­на на но­жни по­гон на ко­јој је ста­ри мај­стор Про­ко шио, те две „пфаф” елек­трич­не из се­дам­де­се­тих на ко­ји­ма ши­је Ми­ха­и­ло. Док при­ча­мо са по­ро­ди­цом, пан­та­ло­не на по­прав­ку до­но­си ди­рек­тор јед­не ужич­ке шко­ле, „да их мај­стор ма­ло утег­не”, па хва­ли Ми­ха­и­ла ко­ји му за­час по­пра­вља шта тре­ба. О Ми­ли­во­је­ви­ћи­ма ле­по го­во­ри и њи­хов ком­ши­ја Дра­го­слав Ри­ле Бог­да­но­вић, ужич­ки исто­ри­чар ко­ји ов­де по­ла ве­ка, не­кад код Про­ка а по­том код Ми­ха­и­ла, до­но­си оде­ћу на ши­ве­ње. – То су вр­хун­ски мај­сто­ри, че­сти­ти и ча­сни љу­ди, ни­кад ни­су би­ли ску­пи. Не­ма ви­ше ова­квих за­на­тли­ја у Ужи­цу – ка­же сет­но 87-го­ди­шњи Ри­ле.

Мно­гим по­зна­ни­ци­ма Ми­ха­и­ло је шио не на­пла­ћу­ју­ћи. А да ли је тач­но, пи­та­мо Ми­ха­и­ло­ву ћер­ку и су­пру­гу, да је би­ло и оних му­ште­ри­ја ко­ји­ма све што на­ру­че он ура­ди, а та­кви пре­у­зму ура­ђе­но, оду и не пла­те. Тач­но је, од­го­ва­ра­ју, па Ми­ха­и­лу ту­ма­че на­ше пи­та­ње. Он се са­мо на­сме­је, од­мах­не ру­ком на та­кве што ни­су пла­ћа­ли и по­ка­зу­ју­ћи на свој образ об­ја­сни шта је нај­ва­жни­је...