Све више уговора о доживотном издржавању

Ка­да су по­сле шест го­ди­на бра­ка ре­ши­ли да се раз­ве­ду, пр­во што је 72-го­ди­шњем су­пру­гу па­ло на па­мет је да по­ни­шти уго­вор о до­жи­вот­ном из­др­жа­ва­њу па је по­тра­жио по­моћ адво­ка­та. Ка­да је бив­ша су­пру­га са­зна­ла да је ђа­во од­нео ша­лу и да ће мо­ра­ти да се се­ли из са­лон­ца у цен­тру, на су­ду је за­тра­жи­ла да јој се за сва­ки ме­сец из­др­жа­ва­ња бив­шег су­пру­га ис­пла­ти по 800 евра, пу­та шест го­ди­на.

Ина­че, ова Бе­о­гра­ђан­ка је у тре­нут­ку сту­па­ња у дру­ги брак уве­ли­ко би­ла у ин­ва­лид­ској пен­зи­ји и то пр­ве ка­те­го­ри­је ко­ју је до­би­ла де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Има­ју­ћи то у ви­ду ње­гов адво­кат је с пра­вом по­ста­вио пи­та­ње ка­ко је мо­гла ин­ва­лид­ска пен­зи­о­нер­ка да из­др­жа­ва још увек ви­тал­ног и здра­вог му­жа? Ваљ­да је тре­ба­ло да бу­де обр­ну­то.

И уме­сто да јој на­док­на­ди тро­шко­ве, бив­ша су­пру­га је оста­ла крат­ких ру­ка­ва и са­ма ваљ­да схва­та­ју­ћи да је бо­ље та­ко не­го да се пре­и­спи­та и ње­на ин­ва­лид­ска пен­зи­ја.

Ђор­ђе По­по­вић, адво­кат, имао је мно­го за­ни­мљи­вих слу­ча­је­ва и да ово ни­је ни­ка­ква мач­ка у џа­ку, већ на­чин да се обо­стра­но си­ту­и­ра­ју, и из­др­жа­ва­ни и из­др­жа­ва­лац. И зна да све ви­ше та­квих уго­во­ра иде на ове­ру. Мно­ги је­ди­но на овај на­чин мо­гу да до­ђу до кро­ва над гла­вом, а не­ко­ме се овај по­сао осла­ди па та­ко за­ре­ди и по­ста­не вла­сник по пет ста­но­ва.

– Да­ва­лац из­др­жа­ва­ња се оба­ве­зу­је, да ће при­ма­о­ца из­др­жа­ва­ња из­др­жа­ва­ти до смр­ти, од­но­сно да ће се бри­ну­ти о ње­му до кра­ја ње­го­вог жи­во­та, те да ће га на­кон смр­ти са­хра­ни­ти, у скла­ду са ње­го­вим же­ља­ма. У мо­мен­ту пот­пи­си­ва­ња уго­во­ра нај­ва­жни­је је ко­ли­ка је не­из­ве­сност. То је услов да уго­вор ва­жи. Јер, ако не­ко ко је од­лу­чио да из­др­жа­ва дру­гу осо­бу уго­вор пот­пи­су­је у тре­нут­ку ка­да зна да је ова осо­ба на из­ди­са­ју, та­кав уго­вор је ни­шта­ван, ка­же адво­кат По­по­вић.. 

Мо­же и да се до­го­ди из­не­над­на смрт, да не­ко да­нас за­кљу­чи уго­вор, а да су­тра пре­ми­не. У та­квим окол­но­сти­ма уго­вор ва­жи, јер ни­ко ни­је мо­гао да прет­по­ста­ви да ће овај дру­ги из­не­на­да умре­ти, ка­же он.

Још и да­нас се пре­при­ча­ва слу­чај из Фран­цу­ске где је из­др­жа­ва­ни  до­жи­вео 120 го­ди­на, а уго­вор о из­др­жа­ва­њу је пот­пи­сао са 60. го­ди­на.

Има слу­ча­је­ва и ка­да онај ко је за­кљу­чио уго­вор пре­ми­не пре из­др­жа­ва­ног. У том слу­ча­ју на­след­ни­ци да­ва­о­ца по­мо­ћи од­лу­чу­ју да ли ће на­ста­ви­ти да­ље из­др­жа­ва­ње или не. 

– Уко­ли­ко не­ма­ју па­ра да на­ста­ве из­др­жа­ва­ње и до­ђе до рас­ки­да уго­во­ра, они има­ју пра­во да по­тра­жу­ју све што је до та­да уло­же­но у из­др­жа­ва­ног – ка­же наш са­го­вор­ник. На пи­та­ње ка­да ови уго­во­ри „па­да­ју”, По­по­вић об­ја­шња­ва, да се то нај­че­шће де­ша­ва ка­да је тај, ко је из­др­жа­ван, уго­вор пот­пи­сао а да ни­је био мен­тал­но и пси­хич­ки спо­со­бан. Или, ако онај, ко се оба­ве­зао да бри­не о ње­му, не пла­ћа и ни на ко­ји дру­ги на­чин не бри­не о тој осо­би.

– По­гре­шно је ми­сли­ти да овај уго­вор ис­кљу­чи­во под­ра­зу­ме­ва да­ва­ње нов­ца. Уоп­ште не мо­ра да бу­де та­ко. Из­др­жа­ва­ном се мо­же по­ма­га­ти и та­ко што ће се са том осо­бом про­во­ди­ти вре­ме, ићи у на­бав­ку, не­го­ва­ти је, жи­ве­ти с њом. Да­кле, имов­но ста­ње да­ва­о­ца и при­ма­о­ца ни­је од пре­суд­ног зна­ча­ја за за­кљу­чи­ва­ње овог уго­во­ра – ка­же По­по­вић. 

Ва­жно је, об­ја­шња­ва, да онај ко пот­пи­су­је уго­вор оба­ве­зно на­ве­де шта оста­вља оном ко ће га гле­да­ти до кра­ја жи­во­та – да­кле, тач­но да на­ве­де тај и тај сат, кла­вир, сли­ку, на­кит... Ако се то не на­ве­де то ни­је део уго­во­ра и не под­ра­зу­ме­ва да ће онај ко гле­да ста­ру осо­бу, на­сле­ди­ти и све то.

Овим уго­во­ром се из­у­зи­ма пра­во на­сле­ђи­ва­ња, ко­је би по за­ко­ну има­ли бли­ски срод­ни­ци, су­пру­жни­ци и оста­ли, због че­га се у до­ма­ћем пра­во­су­ђу бе­ле­жи ве­ли­ки број спо­ро­ва.