Најдужи лов на човека

За­рић ни­је био у бор­бе­ним је­ди­ни­ца­ма већ оба­ве­штај­ни офи­цир лич­но под­ре­ђен Дра­жи Ми­ха­и­ло­ви­ћу. Још 1941. с 27 го­ди­на се за­клео да се ни­ко­ме пре­да­ти не­ће. По­сле ра­та, за 17 го­ди­на, че­ти­ри пла­ни­не би­ле су му ску­ти – Та­ра, Ро­ма­ни­ја, Ко­па­о­ник и Зла­ти­бор. Го­ди­на­ма ка­сни­је, Ђу­ри­ћу је у Мил­во­ки­ју бе­се­дио:

„По­же­лим се оца и мај­ке. Ба­нем јед­не но­ћи, опре­зно. Ни­сам мо­гао да по­ве­ру­јем да ће ко­му­ни­стич­ка власт од мо­јих се­ља­на на­чи­ни­ти до­у­шни­ке. Отац се по­хва­ли ро­ђа­ку да сам жив, овај шап­не дру­гом и оде вест где не тре­ба. Ухап­се оца, мај­ку, се­стру и дво­ји­цу бра­ће. Му­чи­ли су их два ме­се­ца. Ни­су при­зна­ли да су ме ви­де­ли, али Озна се по­слу­жи пре­ва­ром: рек­не да је се­стра Гро­зда све при­зна­ла...

По­сле два ме­се­ца су их пу­сти­ли. Хтео сам да се се уби­јем у дво­ри­шту оче­ве ку­ће. Има ли сми­сла да жи­вим кад ми ова­ко му­че ро­ди­те­ље, се­стру и бра­ћу? А ка­ко, опет, да диг­нем ру­ку на се­бе. 

У зо­ру не­ко ку­ца на зе­му­ни­цу ви­ше ку­ће, је­да­ред, по­но­во. По­диг­нем по­кло­пац и угле­дам бра­та. По­ка­за ми пи­штољ.

– Озна ми је да­ла да те уби­јем.

– И при­стао си?

– Му­чи­ли су ме, сав сам утр­нуо од ба­ти­на. Ре­као сам: ’Дај­те ми пи­штољ, ја ћу га уби­ти ако се по­ја­ви. А ти знај – ни­ти ћу те из­да­ти ни­ти уби­ти. А ако би­ло кад ви­диш не­ке љу­де по­ред ме­не пу­цај без ми­ло­сти, убиј и ме­не и дру­ге, зна­чи да сам по­лу­део и да сам те из­дао.’”

Бра­ћу су по­но­во ухап­си­ли 1949, му­чи­ли их, ту­кли па пу­сти­ли. Две го­ди­не ка­сни­је оца и бра­та То­му осу­де на по осам ме­се­ци за­тво­ра, Сто­ја­на, шко­ло­ва­ног тр­гов­ца, на две го­ди­не. Брат Жар­ко је и без су­да био усу­ђен на до­жи­вот­ну оса­ка­ће­ност. Мај­ци, сре­ћом, ни­су су­ди­ли. Обра­зло­же­ње пре­су­де би­ло је: „Скри­ва­ли бан­ди­та”.

„На­вр­зао се Сто­ја­ну по­сле ро­би­је не­ки ка­фе­џи­ја из Ужи­ца, ка­же да је мој то­бо­жњи при­ја­тељ. Брат је осе­тио да тај ра­ди за Озну, јер га не ис­пу­шта из ви­да. Јед­ном му је до­нео штоф на по­клон, до­био га, ве­ли, из Аустри­је од не­ких при­ја­те­ља, еми­гра­на­та. Брат при­ми по­клон, слу­те­ћи да је ма­мац, и са­кри­је у ку­ћи. Јед­ног да­на ка­фе­џи­ја му за­тра­жи пар­че што­фа да би му, ка­же, при­ба­вио исти за пр­слук. Ви­ди брат ко­ли­ко је са­ти: до­не­се пар­че а ка­фе­џи­ја и Озна за­кљу­че да га ни­је дао ме­ни. Он­да ка­фе­џи­ја хо­ће, ве­ли, да ви­ди ка­ко жи­ви­мо, да нам до­ђе у ку­ћу. И по­вео во­за­ча ко­јем ми­ли­ци­ја ус­пут са­лу­ти­ра. Уго­сти их брат, а ка­фе­џи­ја хо­ће да упо­зна и на­шу се­стру Гро­зду у обли­жњем се­лу и упи­та је има ли ја­ја за про­да­ју. Пред­ло­жи јој ухо­да да на­ку­пи ја­ја, а он ће до­ла­зи­ти ко­ли­ма да их пре­у­зме, да се она не му­чи око пре­во­за. А ја сам већ био на Ко­па­о­ни­ку.

У про­ле­ће 1961. био сам на Ро­ма­ни­ји, си­ла­зио у Са­ра­је­во. Имао сам ла­жну лич­ну кар­ту, две бом­бе и пи­штољ ис­под ко­по­ра­на и кре­нем ка Ужи­цу. Ти­то је до­ла­зио у Ужи­це на не­ку про­сла­ву и знао сам да ће се сви за­ма­ри­ја­ти око то­га па сам два да­на пре ње­го­вог до­ла­ска про­шао кроз оки­ће­ну ужич­ку ва­рош. Он­да сам у Ру­ми обу­као гра­ђан­ско оде­ло и по­сле 17 да­на сти­гао до Ма­ри­бо­ра. Дра­ву сам пре­шао с при­бо­ром за пе­ца­ње. Гра­ни­ча­ри су ис­па­љи­ва­ли све­тле­ће ра­ке­те. Пу­зио сам мо­жда ки­ло­ме­тар и са­крио се иза др­ве­та. Ују­тро сам схва­тио да сам у Аустри­ји и кре­нуо пе­ши­це у Беч. Ус­пут је мо­то­ци­клом на­и­шао Сло­ве­нац из Кла­ген­фур­та и од­ве­зао ме у по­ли­ци­ју где сам по­сле 17 го­ди­на до­био кре­вет с по­сте­љи­ном.”

Че­ка­ју­ћи исе­ље­ње у САД ра­дио је у фа­бри­ци код Бе­ча и по­слао три пи­сма уку­ћа­ни­ма у Ср­би­ју, пот­пи­су­ју­ћи се као Ми­ле Бо­жић или Ви­ли­балд За­рић. И ку­ћа­ни и по­ли­ци­ја пре­по­зна­ли су ру­ко­пис. Ви­ше ни­су ди­ра­ли род­би­ну јер су схва­ти­ли да је Ве­ли­мир да­ле­ко.

Гар­диј­ски офи­цир Сло­бо­дан Здрав­ко­вић и при­ја­тељ Рат­ко Ран­чић по­мо­гли су му да се ску­ћи у Мил­во­ки­ју. Ту је као ва­ри­лац за­ра­ђи­вао 10 до­ла­ра на сат у вре­ме кад је по­ро­ди­ца мо­гла да жи­ви це­лу сед­ми­цу за 20 до­ла­ра и ку­пио ку­ћу.

– Ама­нет му је, ре­че, био да се жив вра­ти у отаџ­би­ну, а ако та­ко не бу­де да га род­би­на пре­не­се и са­хра­ни у за­ви­чај­но гро­бље под­но Зла­ти­бо­ра – се­ћа се Ан­то­ни­је Ђу­рић.

А Ве­ли­ми­ров си­но­вац Ра­до­је За­рић из Ужи­ца ве­ли да је та­ко и би­ло.

– Чи­ча је умро у САД али је пре то­га упла­тио не­кој аген­ци­ји да га пре­не­су у веч­ну ку­ћу у Ка­че­ру. Про­вео је по 47 го­ди­на жи­во­та у Ср­би­ји и из­бе­гли­штву. У САД су га зва­ли Ви­ли­јам. Су­пру­га Рад­ми­ла, учи­те­љи­ца с ко­јом ни­је имао де­це, умр­ла је пре ње­га и са­хра­ње­на та­мо.